- Vlada Crne Gore
Presuda protiv Crne Gore pred Evropskim sudom za l...
Pažnja: Sadržaj ove stranice je dio arhivskog sadržaja i odnosi se na prethodne sazive Vlade Crne Gore. Moguće je da su informacije zastarjele ili nerelevantne.
Arhiva
Presuda protiv Crne Gore pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu
Objavljeno: 09.06.2020. • 17:55 Autor: Zastupnik Crne Gore pred Evropskim sudom za ljudska prava
Evropski sud za ljudska prava u Strazburu („Evropski sud“) donio je presudu u predmetu Nešić protiv Crne Gore i utvrdio povredu člana 1 Protokola br. 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Konvencija“).
Podnosilac predstavke je u oktobru 1980. godine zaključio kupoprodajni ugovor i kupio dvije parcele koje se nalaze u Krašićima u zoni morskog dobra. Na osnovu rješenja Osnovnog suda u Kotoru, podnosilac predstavke je upisan u Katastru nepokrenosti kao vlasnik navedenih parcela.
U oktobru 2006. godine država Crna Gora je podnijela tužbu protiv podnosioca predstavke radi utvrđivanja prava svojine na dijelu predmetnih parcela, koji je u naravi predstavljao morsku obalu – pontu. U decembru 2014. godine, Osnovni sud u Kotoru je usvojio tužbeni zahtjev i utvrdio da je država vlasnik predmetnih nepokretnosti, a što je „tuženi dužan priznati i trpjeti da se iste uknjiže kao svojina Države CG, te iste predaju u posjed tužiocu“. Prvostepeni sud je naveo da nije sporno da je podnosilac predstavke stekao pravo svojine na zakonit način, odnosno na osnovu kupoprodajnog ugovora iz 1980. godine. Ipak, utvrdio je da se sporno zemljište nalazi u zoni morskog dobra, pa stoga, na osnovu relevantnih odredbi Zakona o morskom dobru i Zakona o svojinsko-pravnim odnosima, predstavlja vlasništvo države. U bitnom je navedeno da su prava podnosioca predstavke prestala formiranjem granica morskog dobra, odnosno stupanjem na snagu ovih Zakona.
U postupku po žalbi, Viši sud u Podgorici je u septembru 2015.godine donio presudu kojom je u dijelu izreke pod stavom prvim potvrdio presudu Osnovnog suda, a u dijelu koji se odnosi na predaju nepokretnosti u posjed tužiocu, preinačio presudu i odbio tužbeni zahtjev. Viši sud je utvrdio da predmetne nepokretnosti predstavljaju morsku obalu i kao takve ne mogu biti predmet privatne svojine. S druge strane, u presudi je navedeno da „tuženi ima zakonsko pravo korišćenja morskog dobra pod istim uslovima u skladu sa prostornim, urbanističkim planom sve do njegovog izuzimanja i u tom pravcu nije ni dužan da sa javnim preduzećem koje upravlja morskim dobrom zaključi ugovor o korišćenju morskog dobra“. U decembru 2015.godine Vrhovni sud je potvrdio presudu Višeg suda i odbio revizije kao neosnovane. Protiv navedenih presuda, podnosilac predstavke je podnio ustavnu žalbu, koja je odbijena od strane Ustavnog suda.
Pored navedenih postupaka, podnosilac predstavke je u oktobru 2016.godine podnio tužbu Osnovnom sudu u Kotoru protiv tužene države Crne Gore, sa zahtjevom da se utvrdi da je tužilac-podnosilac predstavke „nosilac prava korišćenja, do izuzimanja“ na predmetnim parcelama, koje su u međuvremenu postale državno vlasništvo. U postupku koji je uslijedio, Osnovni sud u Kotoru je donio presudu kojom je usvojen tužbeni zahtjev podnosioca predstavke.
Navedena presuda je potvrđena od strane Višeg suda u Podgorici i Vrhovnog suda. Na osnovu navedenih presuda, podnosilac predstavke je upisan u Listu nepokretnosti kao korisnik predmetnih parcela. Podnosilac predstavke se žalio na povredu člana 1 Protokola br.1 uz Konvenciju zbog lišavanja prava na imovinu bez ikakve prethodne odluke u tom smislu i bez dobijanja naknade. U predstavci je istaknuto da je na osnovu opšteg akta (Zakona o morskom dobru) podnosilac predstavke lišen prava svojine, pri čemu prethodno nije utvrđen javni interes, niti je isplaćena pravična naknada. Istovremeno se pozvao na odredbe člana 58 Ustava Crne Gore, kojima je propisano da „niko ne može biti lišen ili ograničen u pravu svojine, osim kad to zahtijeva javni interes, uz pravičnu naknadu“.
Evropski sud je u svojoj presudi ispitivao pitanje prihvatljivosti predstavke ratione temporis, na koje je ukazano u izjašnjenju Kancelarije zastupnika. S obzirom na to da je Zakon o morskom dobru stupio na snagu 1992.godine, u pravnom izjašnjenju je istaknuto da je od tog momenta predmetna parcela – morska ponta, samim zakonom postala državna svojina. Kako se navedeni akt dogodio prije stupanja na snagu Konvencije u odnosu na Crnu Goru, konkretna predstavka je nespojiva ratione temporis. Evropski sud nije prihvatio ovo stanovište, imajući u vidu da podnosilac predstavke nije izgubio pravo svojine stupanjem na snagu predmetnog Zakona, već tek nakon sprovedenog sudskog postupka po tužbi države za utvrđivanje prava svojine, odnosnonakon stupanja Konvencije na snagu.
U odnosu na osnovanost predmeta, Evropski sud je ponovio da svako miješanje u mirno uživanje imovine mora biti zakonito. Pravni principi na kojima se zasniva lišenje imovine moraju biti dovoljno predvidljivi i jasni u svojoj primjeni. Za svako miješanje u imovinska prava mora se postići pravičan stepen proporcionalnosti između javnog interesa i osnovnih ljudskih prava pojedinca. Takođe, prema praksi Evropskog suda, nedostatak adekvatne kompenzacije kod oduzimanja imovine gotovo uvijek predstavlja neproporcionalno miješanje.
Ispitujući okolnosti ovog predmeta, Evropski sud je utvrdio da je podnosilac predstavke bio vlasnik predmetnih parcela, koje su na osnovu presude nadležnog suda prešle u vlasništvo države. Samim tim, podnosilac predstavke je nesporno lišen prava svojine. Okolnost da je podnosilac predstavke ostao korisnik predmetnih parcela, ne mijenja činjenicu da je izgubio pravo svojine. Ustav Crne Gore i Zakon o morskom dobru iz 1992.godine propisuju da morska obala predstavlja prirodno bogatstvo i da kao takva ne može biti u privatnom vlasništu, pa je postojao pravni osnov za sticanje prava svojine od strane države. Međutim, Evropski sud je primijetio da se Ustavom Crne Gore, kao i drugim relevantnim propisima koji regulišu svojinska pitanja, garantuje pravo na pravičnu naknadu u slušaju lišenja prava svojine. Iako je domaćim propisima predviđena mogućnost oduzimanja imovine u korist države, istovremeno je propisano da bivši vlasnik ima pravo na pravičnu naknadu. Kada je u pitanju predvidljivost i preciznost pravnih principa, Evropski sud je primijetio da je u presudama domaćih sudova navedeno da će podnosilac predstavke imati pravo na naknadu u slučaju izuzimanja zemljišta, pri čemu nije definisano na koji način će se sprovesti predmetni postupak eksproprijacije. Zakon o morskom dobru ne propisuje način na koji se sprovodi postupak izuzimanja kod slučaja kada je država već na osnovu sudske presude upisana kao vlasnik. Stoga, ostalo je nejasno da li će se i kada sprovesti postupak formalnog izuzimanja zemljišta, na osnovu kojeg bi podnosiocu predstavke bila isplaćena pravična naknada. U konkretnom predmetu je takođe ostalo nejasno u odnosu na koga bi se mogao sprovesti taj postupak, kod činjenice da je država već upisana kao vlasnik.
Usljed navedenog, Evropski sud je utvrdio da predmetno miješanje nije bilo zakonito i nađena je povreda člana 1 Protokola br.1 uz Konvenciju. Podnosilac predstavke je podnio zahtjev za naknadom troškova postupka pred domaćim sudovima, u iznosu od 10.268,81 €, kao i zahtjev za troškovima postupka pred Evropskim sudom. Evropski sud je našao opravdanim da dosudi iznos od 5.400,00 € na ime svih troškova i izdataka.
Ova presuda će postati pravosnažna u okolnostima utvrđenim članom 44 stav 2 Konvencije i može biti predmet redakcijske izmjene. Presuda će biti prevedena i objavljena po pravosnažnosti iste.
Zastupnik Crne Gore pred
Evropskim sudom za ljudska prava,
Valentina Pavličić
Vezani članci:
Spajić: Srbi nijesu genocidan narod 10.05.2024.
Da li vam je sadržaj ove stranice bio od koristi?