Пажња: Садржај ове странице је дио архивског садржаја и односи се на претходне сазиве Владе Црне Горе. Могуће је да су информације застарјеле или нерелевантне.
Архива

Пресуда против Црне Горе пред Европским судом за људска права у Стразбуру

Објављено: 09.06.2020. • 17:55 Аутор: Заступник Црне Горе пред Европским судом за људска права
Европски суд за људска права у Стразбуру („Европски суд“) донио је пресуду у предмету Нешић против Црне Горе и утврдио повреду члана 1 Протокола бр. 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода („Конвенција“).

Подносилац представке је у октобру 1980. године закључио купопродајни уговор и купио двије парцеле које се налазе у Крашићима у зони морског добра. На основу рјешења Основног суда у Котору, подносилац представке је уписан у Катастру непокрености као власник наведених парцела.

У октобру 2006. године држава Црна Гора је поднијела тужбу против подносиоца представке ради утврђивања права својине на дијелу предметних парцела, који је у нарави представљао морску обалу – понту. У децембру 2014. године, Основни суд у Котору је усвојио тужбени захтјев и утврдио да је држава власник предметних непокретности, а што је „тужени дужан признати и трпјети да се исте укњиже као својина Државе ЦГ, те исте предају у посјед тужиоцу“. Првостепени суд је навео да није спорно да је подносилац представке стекао право својине на законит начин, односно на основу купопродајног уговора из 1980. године. Ипак, утврдио је да се спорно земљиште налази у зони морског добра, па стога, на основу релевантних одредби Закона о морском добру и Закона о својинско-правним односима, представља власништво државе. У битном је наведено да су права подносиоца представке престала формирањем граница морског добра, односно ступањем на снагу ових Закона.

У поступку по жалби, Виши суд у Подгорици је у септембру 2015.године донио пресуду којом је у дијелу изреке под ставом првим потврдио пресуду Основног суда, а у дијелу који се односи на предају непокретности у посјед тужиоцу, преиначио пресуду и одбио тужбени захтјев. Виши суд је утврдио да предметне непокретности представљају морску обалу и као такве не могу бити предмет приватне својине. С друге стране, у пресуди је наведено да „тужени има законско право коришћења морског добра под истим условима у складу са просторним, урбанистичким планом све до његовог изузимања и у том правцу није ни дужан да са јавним предузећем које управља морским добром закључи уговор о коришћењу морског добра“. У децембру 2015.године Врховни суд је потврдио пресуду Вишег суда и одбио ревизије као неосноване. Против наведених пресуда, подносилац представке је поднио уставну жалбу, која је одбијена од стране Уставног суда.

Поред наведених поступака, подносилац представке је у октобру 2016.године поднио тужбу Основном суду у Котору против тужене државе Црне Горе, са захтјевом да се утврди да је тужилац-подносилац представке „носилац права коришћења, до изузимања“ на предметним парцелама, које су у међувремену постале државно власништво. У поступку који је услиједио, Основни суд у Котору је донио пресуду којом је усвојен тужбени захтјев подносиоца представке.

Наведена пресуда је потврђена од стране Вишег суда у Подгорици и Врховног суда. На основу наведених пресуда, подносилац представке је уписан у Листу непокретности као корисник предметних парцела. Подносилац представке се жалио на повреду члана 1 Протокола бр.1 уз Конвенцију због лишавања права на имовину без икакве претходне одлуке у том смислу и без добијања накнаде. У представци је истакнуто да је на основу општег акта (Закона о морском добру) подносилац представке лишен права својине, при чему претходно није утврђен јавни интерес, нити је исплаћена правична накнада. Истовремено се позвао на одредбе члана 58 Устава Црне Горе, којима је прописано да „нико не може бити лишен или ограничен у праву својине, осим кад то захтијева јавни интерес, уз правичну накнаду“.

Европски суд је у својој пресуди испитивао питање прихватљивости представке ратионе темпорис, на које је указано у изјашњењу Канцеларије заступника. С обзиром на то да је Закон о морском добру ступио на снагу 1992.године, у правном изјашњењу је истакнуто да је од тог момента предметна парцела – морска понта, самим законом постала државна својина. Како се наведени акт догодио прије ступања на снагу Конвенције у односу на Црну Гору, конкретна представка је неспојива ратионе темпорис. Европски суд није прихватио ово становиште, имајући у виду да подносилац представке није изгубио право својине ступањем на снагу предметног Закона, већ тек након спроведеног судског поступка по тужби државе за утврђивање права својине, односнонакон ступања Конвенције на снагу.

У односу на основаност предмета, Европски суд је поновио да свако мијешање у мирно уживање имовине мора бити законито. Правни принципи на којима се заснива лишење имовине морају бити довољно предвидљиви и јасни у својој примјени. За свако мијешање у имовинска права мора се постићи правичан степен пропорционалности између јавног интереса и основних људских права појединца. Такође, према пракси Европског суда, недостатак адекватне компензације код одузимања имовине готово увијек представља непропорционално мијешање.

Испитујући околности овог предмета, Европски суд је утврдио да је подносилац представке био власник предметних парцела, које су на основу пресуде надлежног суда прешле у власништво државе. Самим тим, подносилац представке је неспорно лишен права својине. Околност да је подносилац представке остао корисник предметних парцела, не мијења чињеницу да је изгубио право својине. Устав Црне Горе и Закон о морском добру из 1992.године прописују да морска обала представља природно богатство и да као таква не може бити у приватном власништу, па је постојао правни основ за стицање права својине од стране државе. Међутим, Европски суд је примијетио да се Уставом Црне Горе, као и другим релевантним прописима који регулишу својинска питања, гарантује право на правичну накнаду у слушају лишења права својине. Иако је домаћим прописима предвиђена могућност одузимања имовине у корист државе, истовремено је прописано да бивши власник има право на правичну накнаду. Када је у питању предвидљивост и прецизност правних принципа, Европски суд је примијетио да је у пресудама домаћих судова наведено да ће подносилац представке имати право на накнаду у случају изузимања земљишта, при чему није дефинисано на који начин ће се спровести предметни поступак експропријације. Закон о морском добру не прописује начин на који се спроводи поступак изузимања код случаја када је држава већ на основу судске пресуде уписана као власник. Стога, остало је нејасно да ли ће се и када спровести поступак формалног изузимања земљишта, на основу којег би подносиоцу представке била исплаћена правична накнада. У конкретном предмету је такође остало нејасно у односу на кога би се могао спровести тај поступак, код чињенице да је држава већ уписана као власник.

Усљед наведеног, Европски суд је утврдио да предметно мијешање није било законито и нађена је повреда члана 1 Протокола бр.1 уз Конвенцију. Подносилац представке је поднио захтјев за накнадом трошкова поступка пред домаћим судовима, у износу од 10.268,81 €, као и захтјев за трошковима поступка пред Европским судом. Европски суд је нашао оправданим да досуди износ од 5.400,00 € на име свих трошкова и издатака.

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним чланом 44 став 2 Конвенције и може бити предмет редакцијске измјене. Пресуда ће бити преведена и објављена по правоснажности исте.

Заступник Црне Горе пред
Европским судом за људска права,
Валентина Павличић

Везани чланци:

Амандмани Црне Горе спрјечавају даљу политизацију и побједа су за све народе у региону 19.05.2024.
Спајић честитао Пленковићу: Надам се блиској сарадњи наших пријатељских држава 18.05.2024.
Потпредсједник Шћекић разговарао са градоначелницом Подгорице и предсједником ЦОКА-а 17.05.2024.
Шћекић и Ђурашковић за унапређење спортске инфраструктуре на Цетињу 17.05.2024.
Да ли вам је садржај ове странице био од користи?