Интервју предсједника Владе РЦГ Мила Ђукановића италијанској ревији "Лимес"

ЛИМЕС: Након дванаест година од распада Титове Југославије, што је промијењено на боље а што на горе за Црногорце и остале народе бивше Југославије?

Дјукановиц: Распад Титове Југославије је био праћен етничким и вјерским ратовима и огромном материјалном штетом. Као посљедица тога је да су сви народи бивше Југославије доживјели велике трауме у протеклој деценији. Да је било више мудрости и више политичке толеранције почетком деведесетих, могле су се избјећи трагичне посљедице братоубилачког рата, као и велике економске и материјалне штете које још увијек нијесу у потпуности превазидјене.
Што има позитивно? Сада је жеља да се достигну евроатлантски и европски циљеви јача него код свих осталих народа бивше Југославије. Неки од њих су то већ постигли, као нпр.Словенија, која ће постати члан Европске Уније сљедеће године. Али и Хрватска, Босна, Македонија су ближе процесу европске интеграције, и ја се искрено надам да ће и Србија и Црна Гора доћи до тога да постану чланови Пакта стабилности и удруживања сљедеће године. Јасно је, медјутим, да се процес европеизације и за нас и за Европску унију неће завршити док свих пет земаља Балкана не удју у институције Заједнице.

ЛИМЕС: Ви сте једина бивша југословенска република која још није постигла формални статус независне републике. Зашто?

Дјукановиц: Када је 1990 године почео распад бивше Југославије, ситуација у Црној Гори је била веома компликована. Са једне стране, Србија и Црна Гора су биле увијек снажно везане, више од осталих народа бивше Југославије, за идеју југословенства. Са друге стране радило се о годинама националистичке еуфорије, која је скренула у воде популизма. На челу ове струје се налазио Милошевић и његов утицај на Црну Гору је био значајан. Тачно је да се тих година Либерални савез већ изјашњавао за црногорску независност, па стога данас присваја право да каже да су били први који су имали исправне идеје. Не доводи се у питање да ли је ти била исправна идеја, важно је разјаснити да ли то био за Црну Гору прави моменат за њену реализацију. Ја сам мишљења да смо онда покренули идеју о независности, имали бисмо још један трагични балкански рат. Сигуран сам да Милошевић не би пропустио прилику да са својим сљедбеницима у Црној Гори и са југословенском војском на својој страни, не започне нови рат. То смо избјегли политичком опрезношћу. Већ неко вријеме смо констатовали да је одржавање мале Југославије био од почетка промашен покушај. Трећа Југославија је била само маска иза које је Милошевић покушавао да сакрије своје освајачке ратове у Босни и Хрватској. Идеја Југославије, колико год било тешко свима да то прихвате, је престала да постоји 1990. Данас је извјесно да је и за Србију и за Црну Гору најбоље рјешење независност. Не зато што смо закашњели национал-романтичари, нити због тога што не разумијемо логику европских интеграција. Разумијемо је, али мислимо да је природно да се заврши процес распада Југославије и у исто вријеме започне процес европске интеграције на новим основама. Свако би имао сопствену стабилност, али би у исто вријеме допринио стварању регионалних интеграција европског типа, приближавајући се на тај начин, као регија, евроатлантским интеграцијама.
Можда ово објашњење може да изгледа ирационално. Неко би могао да помисли да смо изгубили десет година у Црној Гори. Ако се ствари гледају на поједностављен начин, могло би изгледати тачно. Али ако тогледамо из друге перспективе, сложеније и реалније, ми смо Црну Гору поштедјели рата. И данас можемо да кажемо да је Црна Гора једина југословенска република која није ратовала. Све остале су претрпјеле ратна разарања.

ЛИМЕС: Да ли сте данас у Унији због тога што вам то одговара или зато што у њу вјерујете?

Дјукановић: Одговорићу веома искрено. Ја сам и остајем заговорник независности, али не као сепаратиста, не као национал - романитичар, него као реална особа која мисли да је тешко гарантовати функционалност државних органа када постоје двије тако различите државе као што су Србија и Црна Гора. Различите по величини и по економској структури. Србија се залаже за увођење протекционистичких тарифа које би браниле њену пољопривреду и њену индустрију до уласка у Европу. Црна Гора нема ту потребу. Више смо оријентисани према туризму и заинтересовани смо за привредно отварање. Ради се о битним разликама у економским интересима Србије и Црне Горе, које је тешко помирити у институцијама Уније, у којима би требало пројектовати заједничку економску политику. Дакле, зашто смо у Унији? У Унији смо зато што наш приједлог за независност Србије и Црне Горе није био прихваћен од ондашње Србије (сјетићете се да је онда србијанска позиција била под утицајем Коштунице). А када се видјело да не можемо да се договоримо, интервенисала је Европска Унија, коју је представљао Солана. Став ЕУ је био сљедећи: будући да не можете да се договорите, потребно је да се одржи минимум Уније како се сукоб између Србије и Црне Горе не би заоштрио и тако поново угрозила стабилност на Балкану. А ми, као Црна Гора, нашли смо се пред дилемом: да идемо напријед једнострано путем организовања референдума, да продубимо непријатељство са Србијом, да имамо против себе ЕУ или да прихватимо компромис. Ми смо одлучили да га прихватимо, вјерујући да смо на тај начин доказали нашу одговорност према регионалним интересима и према европским интересима на Балкану. Јасно је да је компромис прихваћен уз два важна услова: први, да се у оквиру Уније поштује ниво самосталности и суверености који је Црна Гора већ постигла (што је значило у том моменту њену Централну банку, њен новац, њену царину и многе друге надлежности и функције); друго, да се након три године искористи право да се грађани позову да одлуче о независности.
Ако ме питате што искрено мислим рећи ћу вам: више бих волио да је Србија прихватила наш приједлог, јер би смо направили рационалнији избор, одржали би добре односе и данас би Србија и Црна Гора већ потписале Пакт о стабилности и удруживању и већ би направили прве кораке на европском путу. Баш зато што се никада у животу, а посебно не на Балкану, не реагује на рационални, корисни и идеални начин, имамо ситуацију која је резултат компромиса. У сваком сличају не бих желио да помислите да због тога правимо опструкције у Унији. Ми дајемо шансу Унији и све док она буде трајала, потрудити ћемо се да радимо оно што бисмо и иначе радили да смо независни. Покушавамо да се припремимо за европску интеграцију, тако да за три године, независно од тога какав ће бити статус Уније, и једни и други докажемо да је нешто већ направљено и да смо скратили пут према Европи.

ЛИМЕС: Резимирајући: за Вас независност и Унија Србије и Црне Горе нијесу дивергентни циљеви. Ви нећете ојачати Унију, али је нећете ни ослабити.

Ђукановић: Тачно, ви сте веома прецизно резимирали. У овој ситуацији не видим никакву контрадикцију у помирењу не само црногорских и србијанских интереса, него и европских. Иако је сматра јединственим међународним субјектом, Европска комисија би морала прихватити специфичност Уније Србија и Црна Гора. Вјерујем да је наша Унија резултат три воље: Црне Горе, Србије и ЕУ. У првој фази европски интерес је заступао Солана, у овој другој фази Европска комисија. Моје виђење је да Комисија не жели да настави у истом правцу. ЕУ је прихватила специфичност Уније Србија и Црна Гора, преко ратификације Солане, а зарад својих интереса, вјерујући да ће ова Унија гарантовати стабилност на Балкану. Данас, Комисија сматра да ова Унија није довољно добра и да су њене институције превише слабе да би се релизовали циљеви Пакта стабилности. Очигледно је да Комисија Унију сматра јединственом државом, једнако као Хрватску или Албанију. Али ми смо двије државе. То каже само име Уније. Стога је ова Унија специфична и Комисија би требала бити домишљатија и креативнија и требала би да промијени процес стабилизације и удруживања, водећи рачуна о овој специфичности.
Вјерујем да за европске грађане није важно да ли ће Србија и Црна Гора наставити да постоје као једна држава. За Европу је важно да читав Балкан буде стабилан, демократски, отворен за тржишну економију, и да буде европски.Дакле, треба показати више флексибилности и створити услове да Унија иде путем европске интеграције.

ЛИМЕС: Да ли се осјећате ближи Америци или ЕУ? Које од европских земаља доживљавате најближим, а које најнепријатељскијим?

Дјукановић: Није дипломатско избјегавање одговора, вјерујте ми, али ја стварно вјерујем да са црногорске тачке гледишта не би требало мислити на Европу и САД као на алтернативу. Било би наивно за Црну Гору тражити рјешење које не би било Европа. Црна Гора припада одувијек Европи, културно, географски и историјски. Усвојила је европске стандарде и стога је дио модерне Европе. Али ми имамо искрене пријатеље и у САД, који су нам, били врло блиски у тешким моментима. САД су нас подржавале када смо се сукобљавлаи са Милошевићем и још нас увијек подржавају у развоју наше привреде и у реформи наших институција, у унапредјењу тржишне привреде и демократског друштва. Ми смо мала република на Балкану која се труди да одржи добре односе и са ЕУ и САД. Ми нијесмо у позицији да правимо селекцију.
Покушавамо да његујемо пријатељске везе са свима: напримјер са Луксембургом, најмањим чланом ЕУ, одлично сарадјујемо. Али ми не можемо заборавити став који је заузео француски предсједник 1999.године када је бомбардовање погодило и Црну Гору, као што не можемо заборавити улогу Њемачке, која је прва од свих европских земаља, отпочела са обезбједјењем значајне билатералне помоћи већ 1999.године.

ЛИМЕС: Што представља Италија за Вас лично и за Црну Гору?

Дјукановић: За Црну Гору Италија представља традиционалног доброг пријатеља и сусједа. Познате су историјске везе измедју Црне Горе и Италије, једне од економски најразвијенијих земаља на свијету, члана ЕУ. За нас је Италија примјер развијене Европе чији дио желимо да постанемо. Морам, медјутим, констатовати да се посљедњих десет-петнаест година одредјена сарадња зауставила. Са једне стране су реални разлози: ембарго. Иако треба додати да је, упркос санкцијама, Италија ипак наставила да сарадјује са Србијом.
Имао сам сусрете са бројним премијерима и министрима иностраних послова Италије у посљедњих десет, дванаест година и понудио сам започињање значајније сарадње измедју двије земље. Надам се да наши односи могу значајно побољшати у будућности и срећан сам што сам могао да констатујем посљедњих седмица знаке оживљавања сарадње преко иницијатива парламентарних и предузетничких група.
Што се тиче мојих осјећаја према Италији, желим да кажем да имам топле пријатељске емоције према вашој земљи. Италија је земља у којој сам боравио више пута у животу, осјећам медитерански дух који повезује особе које живе са ове и са друге стране Јадрана. Све полемике у којима сам био протагониста у посљедње вријеме, нијесу промијениле моје видјење Италије. Колико год било снажно неразумијевање, ништа не мијења моје видјење какви треба да буду италијанско-црногорски односи.

ЛИМЕС: Ви сте сами више пута тврдили да су истраге италијанског судства на Ваш рачун једноставно представљале неку врсту индиректног политичког притиска усмјереног према црногорском индипендентизму. Који би разлози могли да подстакнуи Италију у том правцу?

Дјукановић: На ово питање је тешко одговорити доказима. Ради се о истрази без икакве основе. Она настаје из претпоставке да је Црна Гора организовала на својој територији криминалне активности, чији разлог би био постизање профита за неке приватне субјекте. То није тачно. Црна Гора је организовала на својој територији активности у складу са својим законима и законима ондашње Југославије. То је активност транзита. Роба је регуларно ушла у луку Бар и из ње је исто регуларно изашла, уз дозволе издате од стране капетаније. То не искључује могућност да је на отвореном мору један дио робе могао да заврши на црном тржишту, и Италије и Црне Горе. Са црногорске стране је тешко рећи да се радило о криминалној активности. То је била регуларна активност чији циљ није био фаворизовање приватних интереса. Парламентарна истражна комисија коју смо ми основали, која је већином била састављена од чланова опозиције, потврдила је да је сваки цент из тога бизниса завршио и црногорском буџету. Мислим да би било које италијанско тужилаштво, уколико би их то имало интересовало, могло да добије од Црне Горе све податке на ту тему. Тако би се завршиле грешке у давању мишљења на ту тему.
Медјутим, нико се није заинтересовао за истину. Ето због чега ја имам одредјене сумње. Јер када би неко заиста желио да разјасни овај проблем, тражио би од црногорских институција податке и веома прецизне информације да би схватио о чему се стварно ради. Као што знате италијанске институције нијесу били чак ни заинтригиране за ову претпоставку, што ме доводи у сумњу да иза стоје сакривени политички разлози, да ли су италијански или неки други, не знам. То не подржавам само ја. У локалној, али и у медјународној штампи прочитао сам да би се могло радити о политичким разлозима: ставити под притиском црногорску индепендентистичку политику коју представља Мило Дјукановић.

ЛИМЕС. Што је тачно а што је лажно у имиџу Црне Горе као државе шверцера и шпекуланата? Како коментаришете медјународну толерантност за одредјену врсту трговину током ембарга, и строгост којим је иста трговина касније осудјена? Како би Ви лично коментарисали чињеницу да сте Ви били представљани као један од малобројних демократских саговорника од повјерења док је трајао режим Милошевића, а затим да сте изненада и оштро нападнути од стране медјународне штампе?

Дјукановић: Ова питања су веома прецизна и дотакла су срж проблема, показујући да су у игри политички интереси. Ради се о активности коју ми дефинишемо на један начин, а медјународна заједница је дефинише као криминал. Хтио бих да разјасним једну ствар. Када сам био предсједник Републике добијао сам од тадашњег премијера информацију да су крајем 2000. године, дакле у периоду када долази до пада режима Милошевића, послови транзита у потпуности обустављени. Практично, прекинути су још раније, зато што је Милошевић, контролишући војску, блокирао активности на обали јер је желио да исцрпи црногорску привреду, онемогући наше приходе и примора нас да прихватимо његове захтјеве.
Не слажем се са судом који је медјународна заједница дала о настављању ових активности након пада Милошевића. То је нетачна информација. Медјутим, остаће незаборављена промјена става по питању предсједника једне мале балканске републике. Прво претјерани комплименти, затим исто тако неприкладне критике. Ја мислим да је разлог ове промјене на горе покретање оне индипендентистичке политике коју сам ја персонификовао и која онда није била прихваћена од стране владајуће класе Београда и од ондашњих представника медјународне заједнице.
Подсјетићу вас да је крајем 2000.године медјународна заједница пала у неку врсту еуфорије након пада Милошевића. На некритички начин је понудила сопствену подршку новој власти у Београду. У свим разговорима које сам имао у том периоду, крајем 2000.године, са представницима медјународне политике, обавијестио сам их да Коштуница није био модел демократије у европском смислу, те да је он био прави националиста. Милошевић је био човјек диктаторског профила и амбиција, док је Коштуница био српски националиста и то није скривао. И представници ЕУ су то схватили, иако су покушавали да ме убиједе да је он био националиста европског профила, демократски националиста. Можда је у Европи развијених демократија то могуће, али на мјесту као што је Балкан је већ видјено до чега може да доведе национализам као што је онај Коштуничин. Можда он никада не би отворено рекао да доживљава Црну Гору као један дио територије Велике Србије, али би вам сигурно рекао да Црна Гора не постоји као нација, и да су Црногорци Срби. А када вам неко негира право на ваш културни идентитет, то је први корак да ви постанете само дио Велике Србије. Европској Унији је било потребно вријеме да схвати да је погријешила. У медјувремену је на Црну Гору указано као на кривца за све, јер је то била теза Коштунице и његових људи. Инпут да се Црна Гора опише као земља криминала је стигао из Београда и био је прихваћен од стране медјународне заједнице. Све то у циљу да се створи притисак и да се Црна Гора одврати од свог индипендентистичког пројекта.
Ја мислим да су данас неки дјелови медјународне заједнице схватили да се радило о грешци. Далеко од тога да ја сматрам да је Црна Гора једна идеална земља. Апсолутно сам свјестан да има свега, као у свим земљама, али мислим да је тешко одбранити тезу да је Црна Гора земља криминалаца. Ми желимо да се трансформишемо и прије свега усмјеравамо нашу пажњу на институционалне и правосудне реформе и борбу против криминала.

ЛИМЕС: Оно што Ви тврдите је да се све оно што се мисли или пише о Црној Гори увијек веже са оним што се догадја или што се мисли у Србији. У Србији је Милошевић и онда је Црна Гора демократска, у Србији је Коштуница и Црна Гора се претвара у криминалца?

Дјукановић: Тачно. То није реторички проблем. Понекад и медјународна заједница замијени Унију са Србијом. Ето, по некима Црна Гора треба да се се зове као Војводина или Косово. Медјутим, Црна Гора је држава, као Србија. Добила је независност на Берлинском конгресу 1878.године. Црна Гора ће остати у Унији ако то буду хтјели њени градјани. Али нико нема право да нам негира нашу државну специфичност.