Свечано уручење Велике награде за мир и Велике медаље за мир у свијету предсједнику Владе РЦГ Милу Ђукановићу

Поштовани господине Мерсиека,

Даме и господо,

Веома сам почаствован због високог признања које ми је додијељено од стране Међународне асоцијације едукатора Свјетског мира Награде за мир и Медаље за мир у свијету. Утолико више што знам да је то прије свега признање држави Црној Гори, њеним грађанима и народима, на чијем сам се челу налазио у најтежем периоду црногорске и балканске, па и европске историје послије Другог свјетског рата.

Ово значајно признање управо потврђује да демократски свијет у лицу угледне Међународне асоцијације едукатора свјетског мира, која је у систему Организације Уједињених Нација високо уважава чињеницу којом се и црногорски поносимо: да је Црна Гора једина од шест бивших југословенских република у којој се претходне деценије није ратовало док су свуда око нас пламтљели ратни пожари.

Савремене генерације, припадници свих националности у Црној Гори, у најтежим условима издигли су се изнад подјела и остали изван погубних балканских екстремизама. Тако су чојски, достојанствено одбранили и сачували Црну Гору и положили испит зрелости пред историјом и пред модерном цивилизацијом. Допринос мањинских народа Црне Горе томе је немјерљив и за примјер не само на Балкану.

Надахнута моралним и духовним темељима својих великана Његоша и Марка Миљанова, вјерна државној традицији за два вијека својих владара Петровића, у XX вијеку усправљена и оснажена културом свог антифашизма, ни усред балканског ратног безумља Црна Гора се није двоумила: широм је отворила своја врата свим избјеглицама и прогнаницима и Србима их Хрватске, и Муслиманима из Босне, и Албанцима са Косова. Иако и сама притиснута тешким економским и социјалним приликама, мјесецима је број ратних избјеглица у Црној Гори премашивао чак петину укупног црногорског становништва, што је готово непознат случај у свијету.

Консенсус свих парламентарних партија за вријеме НАТО кампање против Милошевићеве државне творевине, остаје као манифест, али и као путоказ новог, демократског бића Црне Горе.

При свему томе, нијесу изостали ни процеси друкчије, реформске Црне Горе, ни као обзора демократске, вишенационалне шансе Балкана.

Цјелокупна црногорска историја је историја слободе. Ни стога, није случајно да је физички мала Црна Гора одлучно устала против милошевићевског, последњег тоталитаризма у Европи. Примам ово високо признање и као одличје том одважном црногорском отпору донекле и као подсјећање онима који су на тај црногорски улог можда мало заборавили.

Најважнији резултат такве позиције Црне Горе уграђен је у Београдски споразум, уопште први начелни међудржавни споразум Црне Горе и Србије, као и у Уставну повељу државне заједнице. Под покровитељством и гаранцијама Европске уније, окренута је поресудно нова страница у, иначе, и историјски противурјечним државним односима Црне Горе и Србије. На тој страници први пут је и изричит став да ће искључиво црногорски народ и грађани Црне Горе одлучивати о коначном државном статусу своје земље.

Даме и господо,

Био бих нескроман ако не бих признао да је лијепо наћи се у ријетком друштву награђених претходника премијера Индире Ганди, Светог оца Павла ВИ, Генералном секретару ОУР Валхајма ... Примам и као посебну појединост то да Међународна асоцијација едукатора свјетског мира послије предсједника Хавела данас и овдје тек други пут додјељује једно своје високо признање транзиционом свијету посткомунизма.

На свој начин, може се рећи да Црна Гора и јесте извела и своју "плишану револуцију".

С тим осјећањем црногорске будућности, хавеловске и европске, зајваљујем вама господине Мерсиека, захваљујем свима који дијеле овај тренутак самом и са Црном Гором.

Хвала вам.