Питање правилног разумијевања инвалидитета није само ствар правних регулатива или међународних обавеза које је Црна Гора преузела, већ прије свега питање људског достојанства, праведности

Директорица Директората за заштиту и једнакост лица са инвалидитетом Ирена Ракочевић присуствовала је конференцији коју је организовао ЦАРИТАС Црне Горе са циљем представљања регионалног пројекта ЦОРДИАЛ - Креирање прилика за регионалну инклузију особа са инвалидитетом и унапређење законодавног оквира, на којем је ЦАРИТАС уједно и партнер. Овај пројекат се реализује у оквиру регионалног програма који финансира Европска унија, уз фокус на јачање капацитета организација цивилног друштва (ОЦД) и њихово укључивање у процес доношења политика које се тичу социјалне инклузије особа са инвалидитетом (ОСИ). Буџет пројекта је 1,110,815.15 еура, а Европска унија финансира 90% вриједности пројекта. Пројекат траје три године.

У уводном обраћању Ирена Ракочевић навела је да је чињеница да смо као друштво и даље суочени са питањем правилног разумијевања инвалидитета, а из чега произилазе у великој мјери и изазови у борби против дискриминације и стереотипа према особама са инвалидитетом. Ово питање није само ствар правних регулатива или међународних обавеза које смо преузели, већ прије свега питање људског достојанства, праведности и једнаких могућности за све.

Истакла је како стратегије у борби против дискриминације лица са инвалидитетом треба посматрати из два угла, семантичког и техничког. Стратешка документа за стратешки циљ имају активности које ће допринијети пуној и досљедној примјени конвенцијских гаранција у различитим сегментима и семантичком које би подразумијевало да сви креатори политика предузимају стратешке мјере како би се лицима са инвалидитетом омогућило уживање основних људских права без дискриминације али и активно укључивање у све друштвене процесе.

Ракочевић је истакла како Конвенција Уједињених нација о правима особа са инвалидитетом, коју је Црна Гора ратификовала, јасно истиче да особе са инвалидитетом нису објекти заштите, већ субјекти права. Она нас обавезује да не само обезбиједимо законску заштиту, већ и да радимо на суштинским промјенама у друштву, како би инклузија постала реалност, а не само лијепо срочена политика.

Од суштинске важности је разумијевање да различите ситуаци­је увијек треба третирати на другачији начин и да то може утицати на промјену образаца и пракси, јер би недискриминација морала  бити стандард без којег нове генерације неће знати да разликују суптилне облике дискриминације.