Понос Црне Горе, НД Вијести 5.04.2011.

Пут у Авганистан, трећа посјета нашим војницима. Овога пута, црногорску делегацију предводи предсједник Филип Вујановић. Тиме је наша одговорност у припремама за одлазак у ту земљу сложених безбједносних прилика, много већа.

Мировна мисија Уједињених нација ИСАФ у Авганистану, под командом НАТО-а, кључна је за очување свјетског мира. Тамо су снаге четрдесет шест НАТО и партнерских земаља које броје преко 130.000 војника.

Није било тако давно, прије само неколико година, када смо у Влади, на државном нивоу, говорили о томе како да Црна Гора, тежећи евроатланским интеграцијама, постане препознатљив партнер у очувању мира и развоју демократије диљем планете. Након многобројних дипломатских активности и интензивне међународне одбрамбене сарадње опредијелили смо се да наши војници буду размјештени у Авганистану, у Регионалној команди Сјевер. Бројној и посвећеној ИСАФ породици придружили смо се у фебруару 2010.године, када је први контингент упућен на задатак.

Од самог почетка прича је прилично бурно кренула. Ипак, како је вријеме одмицало, наша јавност је схватала да Црна Гора постаје држава која жели да да допринос глобалном миру. Схваћено је и да су припадници наше војске тамо отишли добровољно, доминантно мотивисани професионалним изазовом и потребом доказивања у високообученом међународном окружењу.

Као и претходне двије, и ова трећа посјета фокусирана је на обилазак наших војника. Они су наш приоритет, брига и понос. Показали су да то заслужују. То желим пренијети и њиховим породицама, које знају да су њихови најближи у земљи која представља најризичније мјесто на планети. А похвале на њихов рачун стижу са свих страна. Високи војни званичници са којима разговарамо, једногласни су у оцјенама њиховог ангажмана. Сви припадници ИСАФ мисије у Авганистану дају и дали су немјерљив допринос угледу Црне Горе у свијету. Тиме сам изузетно поносан, што не смањује мој осјећај бриге и одговорности.

Све то треба чути и видјети на лицу мјеста, јер без обзира на то што свакодневно, као прву радну обавезу, имам информисање о ситуацији у Поли-е- Комрију и Авганистану уопште, другачији је осјећај кад се непосредно увјерите да су добро, здраво и да одговорно обављају своје задатке. То је нека врста додатног увјерења да ће се безбједно вратити својим породицама и редовним активностима у Црној Гори.

Трећа посјета Авганистану... У Мазар-е- Шарифу, црногорској делегацији, предсједнику Вујановићу, начелнику Генералштаба и мени рапортира официр Ивица Симоновић. То је његов трећи извјештај, јер се официр Симоновић налази у команди РК Сјевер од самог почетка, фебруара 2010. Сада је извјесно да ће направити апсолутни рекорд у дужини боравка. Два су разлога за то- прво, његова жеља да као млад и способан официр буде дио командног састава НАТО-а, а друго - њемачка главна команда препознала је његов квалитет и затражила одобрење за његов продужетак боравка.

И док слушамо извјештај, сјећам се првог обиласка, који је био јединствен, како због пута у непознато, потом реалне спознаје ситуације која је на дневној основи описивана кроз извјештаје, али и због задовољства изузетно добрих оцјена на рачун наших војника. Друга ротација- иста мјеста,  али други млади људи из наше земље. Добро обучени, раме уз раме са колегама из других земаља, професионално и одговорно, готово рутински обављају своје задатке. Задовољни су што су их посјетили министар и начелник генералштаба Војске Црне Горе.

Обилазимо базу Панонија  у Поли-е- Комрију. Као и људи у њој, свјесни смо да са околних брда пријети опасност. Рапортира командант нашег контингента Зоран Вукадиновић. Говори о пословима које обавља наша јединица, не помиње али зна какав је карактер мисије- мисија највишег ризика, која са собом носи многе непредвидивости. Ту више није безбједно као раније. Прилике су знатно сложеније. Наши војници нас увјеравају да је ризик дио њиховог позива и да су спремни на све околности и кризне ситуације. Без обзира на то и нашу жељу да се опасности елиминишу, указујемо да их, колико је објективно могуће, треба свести на минимум.

Предсједник Вујановић такође указује на ризике али наглашава да су активности и задужења наших војника у далеком Авганистану понос за државу. Они су амбасадори Црне Горе на првој линији фронта борбе за демократизацију те древне земље. Ипак, они су ту прије свега због своје државе. И требате их чути па се увјерити да не стоје оцјене да су тамо због искључиво материјалних разлога. Њихови мотиви су само дјелимично финансијски и то се најбоље осјећа када се нађете међу њима у бази Панонија. Тек тада вам бива јасно да је њихов први мотив војничка храброст, професија и потреба да се као припадници оружаних снага искажу тамо гдје је данас најтеже.

Војничке обавезе су једно а брига о цивилима такође им је важна. Имају веома фреквентну комуникацију са локалним становништвом, које је често у бази. Долазе по донације, траже љекарску помоћ, храну, воду... Памтим посвећеност нашег медицинског тима у лијечењу дјетета коме је била ампутирана нога и које је данима било у јако тешком здравственом стању. Посвећеност његовом лијечењу резултирало је очекиваним узајамним везивањем.  Наши људи у мисији помажу и авганистанским породицама које имају како здравствене, тако и социјалне проблеме. И то локално становништво цијени и зна. Најмилији и најчешћи гости су дјеца која не траже много до питку воду, чији је недостатак познат у Поли-е- Комрију. Но, можда највеће изненађење било је израз захвалности за хумани гест једног локалног становника изражено на црногорском језику. Ријеч је о младом човјеку који је наш језик почео да учи још кад је стигао први контингент војника. 

 
Предсједник државе, уручујући донацију, охрабрио је младе људе из тог авганистанског градића да се посвете учењу и донирао локалној школи школски прибор. На том хуманом гесту захвалност је била наглашена. Тек тамо, свако се може увјерити да авганистанска дјеца живе без основних животних услова - воде, хране, гријања, играчака, школа, књига- живе у, нама незамисливом сиромаштву, нехигијенским условима, биједи и сталној животној опасности. Како они живе, не бих пожелио ниједном дјетету. Игра на блатњавом терену, ограђеном жицом и руинираним кућама, без врата, прозора, струје... Мали Авганистанци, неизвјесне будућности дочекали су недавно, по њиховом календару, 1390. годину. Свакодневица их пак тјера на голи опстанак, вријеме не значи ништа у њиховој напаћеној земљи којој је потребан мир и помоћ.  У једно сам сигуран- сваки покушај стабилизације прилика, јачања школских и других институција Авганистана, велики је искорак на том путу. Допринос наших људи на тамошњем задатку изузетан је јер они не само да чувају авганистанску , већ и  своју и  нашу дјецу, градећи тако темеље њихове сигурније будућности.

На крају посјете заказан је састанак са предсједником Карзаијем. Била је то прилика да се каже да, иако немамо велику војску, веома смо одлучни да покажемо да можемо помоћи другоме када се нађе у невољи. То су као посебан квалитет оцијенили и препознали предсједник Карзаи, командант ИСАФ-а Петреус, командант РК Сјевер генерал Кнеип, замјеник цивилног представника Џејкобсон...

Припадници Трећег црногорског контингента остају да полажу тежак испит. То наравно прати брига за њихову безбједност. Али то је цијена одговорности коју смо прихватили, у име будућности, мира и сигурности.

министар Боро Вучинић

                                                                                                                                                                                                      Фото галерија:

Посјета Авганистану март-април 2011