Повлачење Предлога закона о измјенама и допунама Закона о раду из скупштинске процедуре

Министарство рада и социјалног старања са жаљењем констатује да је послије толиког рада и усаглашавања са социјалним партнерима као и са познаваоцима радног права професорима Универзитета Црне Горе, повучен Предлог закона о измјенама и допунама Закона о раду из скупштинске процедуре, које је као законски пројекат јако важан и који има велики број бољих рјешења од важећег закона, како за запослене тако и за послодавце.

Сматарамо да би предлагач амандмана односно СДП требало да појасни како запосленима тако и послодавцима у Црној Гори, зашто је онемогућио усвајање закона инсистирањем на прихватање рјешења које није било прихватљиво за сва три социјална партнера.

Да подсјетимо у Предлогу закона о измјенама и допунама Закона о раду који је прошао Владину процедуру и највећој могућој мјери био усаглашен од стране сва три социјална партнера, инволвирана су многа рјешења која пружају много бољу правну сигурност запосленим од рјешења која пружа важећи закон.

Увођење принципа да се уговор о раду закључује на неодређено вријеме је, најзначајнији помак у правцу заштите запослених. Без обзира на чињеницу да закон предвиђа да запослени на одређено вријеме имају иста права и обавезе из рада и по основу рад као и запослени у раду на неодређенио вријеме, запослени на одређено вријеме неће остварити право да кредитним средствима ријеши стамбено питање, неће бити проглашен технолошким вишком већ ће први напустити компанију у случају лошег пословања и неће бити синдикално организован па је стога рад на одређено вријеме ограничен на двије године.
Када је у питању распоред радног времена а нарочито право на седмични одмор ревидирана је одредба у корист запослених, и уграђена је обавеза послодавцу да у пословним просторијама на видно мјесто истакне одлуку о распореду радног времена и коришћења седмичног одмора. На овај начин ће сви запослени поготово запослени у приватном сектору моћи да користе право на седмични одмор.

Измјена је и да је на битно другачији начин уређен допунски рад, у односу на сада важећа рјешења. Наиме важећим Законом о раду је уређен допунски рад тако, да послодавац код кога се запослени налази у радном односу одлучује својом сагласношћу, дали тај запослени може закључити уговор о допунском раду код другог послодавца, с тим што је такав рад трајао само док сагласност траје. Дакле, сагласност послодавца као услов да се може радити допунски често је имало негативне последице нарочито код дефицитарних занимања. Стога предложеним рјешењем у измјенама и допунама закона, укида се сагласност послодавца код овог института и на тај начин легализује рад послије редовног радног времена (слободно вријеме запосленог) и даје већа могућност за слободно кретање запослених на тржишту рада, као и то да запослени може на легалан начини у своје слободно вријеме додатно зарадити, да би побољшао свој материјални и социјални статус.

Знатно су унапријеђене одредбе по питању дефинисања зараде.
Минимална зарада и начин њеног утврђивања уређени су овим измјенама и то да, Минимална зарада не може бити нижа од 30% просјечне зараде у Црној Гори у претходном полугодишту према званичном податку који утврђује орган управе надлежан за послове статистике, а износ минималне зараде утврђује Влада на предлог Социјалног савјета Црне Горе, на полугодишњем нивоу. Овако утврђена зарада омогућиће да се превазиђу дуготрајни преговори и да се увијек јасно зна колико износи минимална зарада, без дуготрајних преговора саоцијалних партнера нашто нас је МОР-а у неколико пута упозоравала.

Измјене и допуне уводе као новину родитељско одсуство и право оца дјетета, да без ограничења од рођења дјетета, корист родитељско одсуство. И ово рјешење значи усаглашавање са законодавством ЕУ.

У циљу усаглашавања Закона о раду са одредбама Конвенције 183 додатно је уређена заштита родитеља који користи одсуство ради његе дјетета да након истека овог одсуства, има право да се врати на исти или одговарујући посао са истом зарадом.

Повољна рјешења за послодавце су:

Створена је повољност пословног амбијента, за прилив страног капитала и смањењу бизнис баријера, сагласно стандардима МОР-а и легислативе ЕУ који се састоји у сљедећем:

Утврђена је могућност да се, начин провођења и оцјењивање резултата пробног рада утврђује колективним уговором или уговором о раду. У односу на сада важећа рјешења, значајно се поједностављује ова процедура, ако знамо да се колективни уговор закључује између представника послодавца и представника синдикта, а ако код тог послодавца није регистрован синдикат до закључења колективног уговора не може ни доћи, па је овим рјршењем предвиђено да се све у вези пробног рада може уредити уговором о раду.

Одредбе о закључивању уговора о раду на неодређено вријеме су правило а изузеци су утврђени веома широко, тако да послодавцу омогућавају довољно флексибилности и уз постојање Агенција за уступање запослених које се уводе у радно законодавство такође овим измјенама, стварају повољан амбијент за послодавца да без нових запошљавања увијек имају оптималан број запослених.

Дата је већа могућност за алтернативно рјешавање радних спорова и истицање могућности да се рјешавање радних спорова повјери Агенцији за мирно рјешавање радних спорова је такође новина коју уводе ове измјене.

Прецизирана је дисциплинска мјера за лакше повреде радних обавеза тако што се, утврђује да новчана казна може бити одређена у висини до 20% мјесечне зараде запосленог остварене у мјесецу у коме је одлука изречена, у трајању од једног до три мјесеца,што сада важећи закон није познавао.

Од СДП-а предложен је Амандман који гласи:
(5) У колико се у одговарајућем поступку, утврди да нијесу постојали оправдани разлози за отказ уговора о раду, запосленом припада интегрално обештећење у свим видовима, материјална и нематеријална надокнада штете.
(6) Уколико се у одговарајућем поступку утврди да је послодавац незаконито прописао отказни разлог или је запосленом у уговору о раду наметнуо отказне разлоге који су супротни начелу савјесности и поштења, принудним прописима и моралу друштва и/или ако нијесу у складу са и међународним документима, запосленом припада правао на интегрално обештећење као у предходном ставу.“

Владин предлог за измјену овог Амандмана је гласио:
(5) У колико се у поступку, утврђеном у члану 143ц став 4, утврди да нијесу постојали оправдани разлози за отказ уговора о раду запослени има право да покрене поступак ради накнаде штете у складу са посебним законом;
(6) Уколико се у поступку утврди да је послодавац незаконито прописао отказни разлог или је запосленом у уговору о раду прописао отказне разлоге који нијесу у складу са законом и међународним прописима, запослени има право да покрене поступак ради накнаде штете у складу са посебним законом;“

И поред изражене добре воље од стране Владе као предлагача овог законског пројекта да се овај амандман прихвати, са одговарујућим корекцијама у амандману, које су примјерена институту отказа уговора о раду, од стране послодавца на што се овај амандман и односи, СДП као предлагач амандмана то није прихватио инсистирајући на формулацијама из Амандмана које су апсолутно непримјерене радном законодавству.

Рјешење СДП-а је неодрживи и представља бизнис баријеру за послодавце. На послодавцу је, Предлогом закона о измјенама и допунама Закона о раду, било је утврђено, да је терет доказивања оправданости отказа, па се оправдано потставља питање који ће послодавац надокнадити нематеријалну штету душевне болове, патњу, стрес... због отказивања уговора о раду.

Дакле овако утврђена рјешења нуде пресуду без поступка и прописују да “запосленом припада интегрално обештећење у свим видовима, материјална и нематеријална надокнада штете“. Оваква норма је прилично конфузна, непрецизна, нејасна и захтијевала би стално појашњавање од стране ресорног министарства. “Интегрално обештећење“, није терминолошки усаглашено са терминилогијом радног законодавства и његово задржавање у овом предлогу не би доприносило стварању повољниог бизнис амбијента већ напротив.

Још једном наглашавамо да су рјешења која је нудио Владин Предлог закона о измјенама и допунама Закона о раду унапређивала како пословни амбијент за прилив страног капитала, радноправни положај запослених тако и положај послодавца.

Сматрамо да редложени амандман СДП-а не би водио у правцу боље заштите радника и заштите послодавца, већ би водио ка урушавању квалитетног социјалног дијалога, који већ постоји између сва три социјална партнера у Црној Гори.

Дакле логично је питање, ко би у оваквој ситуацији страховао од одлуке Парламента, СДП као предлагач амандмана или Министарство рада и социјалног старања као предлагач Предлога закона о измјенама и допунама Закона о раду?.



ПР служба Министарства рада и социјалног старања