Говор министра здравља доц. др Миодрага Радуновића поводом обиљежавања Свјетског дана борбе против ХИВ/АИДС

Прије десет година у Уједињеним нацијама су се ујединили државници свих земаља и донијели одлуку да се покрене глобална борба против АИДС-а, туберкулозе и маларије, као и да се оснује фонд који ће ту глобалну борбу финансијски подржати. Ефекти овог уједињења, заједничке воље и подршке, већ су се показали и биљежи се ево другу годину заредом од почетка епидемије ХИВ-а успоравање ширења инфекције и смањење смртности.

Можда неко може и да каже како је овогодишња девиза УНАИДС-а за Дан борбе против АИДС-а исувише преамбициозна или чак исувише идеалистичка јер се говори о „0 инфекција ХИВ-ом, 0 дискриминације, 0 смрти повезане са АИДС-ом“ али нико, ама баш нико нема право да оспори тежњу и жељу да живимо у да свијету у коме нема ХИВ-а, АИДС-а и дискриминације!!!

Извјештаји из свијета за 2010. годину који показују да долази до успоравања епидемије, све већег обухвата терапијом и програмима превенције, као и све веће посвећености у борби против стигме и дискриминације, дају нам право да вјерујемо и да се надамо али нас и обавезују да наставимо даље са још већом посвећеношћу и упорношћу.

Данашњи расположиви подаци да је у току 2011. године до данас регистровано је 9 нових случајева ХИВ инфекције и једна смрт од АИДС-а, као и то да смо ми у Црној Гори у претходним годинама успјели да остваримо један циљ, а то је низак ниво епидемије у земљи на нивоу 0,01%. Међутим, инфективни потенцијал, те присутни социјални фактори, који могу утицати да се ова инфекција отме контроли, тјерају нас на опрез и траже од нас још веће напоре и ангажман, посебно кад је у питању стварање подржавајућег окружења за погођене ХИВ инфекцијом. Наша приоритетна обавеза данас је предана борба против стигме и дискриминације. Не смијемо заборавити да се универзална људска права не смију доводити у питање и да је обавеза сваког од нас да их штити.

Подсјетимо се само да је Црна Гора од почетка појаве епидемије ХИВ-а предузимала адекватне мјере у постојећим условима. Увела је програм за ХИВ/АИДС још 1985. године, у склопу програма бивше СФРЈ, четири године прије него је регистрован први случај ХИВ инфекције у Црној Гори. Од 1987. године се посебна пажња посвећује обезбјеђивању сигурне крви и крвних продуката обезбјеђивањем адекватних услова за контролу крви добијену од добровољних даваоца. У Црној Гори је, такође, препозната политичка жеља на највишем нивоу да се проблем АИДС-а рјешава на свеобухватан начин у складу са смјерницама Заједничког програма за АИДС Уједињених Нација. Тако је Национална мултисекторска комисија за АИДС формирана је 2001. године у надлежности Министарства здравља са циљем координације укупног одговора на ХИВ/АИДС.

Прва Стратегија за ХИВ/ АИДС Црне Горе дизајнирана је као петогодишњи оквир за развој, имплементацију, мониторинг и евалуацију ХИВ/ АИДС програма. Национална стратегија за борбу против ХИВ/АИДС-а 2005.-2009. дала је добру подлогу за превенцију ХИВ-а са посебним фокусом на популацију у највећем ризику и безбједну крв, те унаприједила дијагнозу, лијечење и његу особа које живе са ХИВ-ом. Невладине организације имале су кључну улогу у обухвату тешко доступних група. Подршка добијена од Глобалног фонда за борбу против АИДС-а, туберкулозе и маларије у 2006. години, уз координацију Националног координирајућег тијела убрзала је активности које су већ биле предузете од стране владиних и невладиних организација, уз помоћ агенција УН и других међународних партнера. Нова Национална стратегија за борбу против ХИВ/АИДС-а у Црној Гори за период 2010.-2014. развијена је на посебан начин са кључним учесницима из владиног и невладиног сектора и Тематском групом за АИДС УН. Стратегија се темељи на резултатима и успјесима претходне стратегије (2005-2009) и континуирани рад на њеној реализцији је настављен, уз даљу подршку Глобал фонда, што улива наду да ћемо постићи зацртане циљеве.

Наведени напори дали су мјерљиве и евиднтне резултате: израђен је велики број националних водича и протокола за превенцију ХИВ-а и лијечење АИДС-а, кључне циљне групе добиле су информације о превенцији ХИВ-а, потребан материјал и услуге лијечења, изграђени су капацитети здравствених радника, особља у затворима, вршњачких едукатора, младих и НВО, оснажени су капацитети владиних институција у области мониторинга и евалуације.

На крају бих рекао да смо пуно радили и урадили али још увијек треба пуно и посвећеније да радимо како би створили услове да наша жеља да живимо у свијету са „0 инфекција ХИВ-ом, 0 дискриминације, 0 смрти повезане са АИДС-ом“ буде и остварљива.