Писмо потпредсједника Владе и министра правде Душка Марковића поводом одржавања Семинара „Подршка подизању одговорности судских, тужилачких и полицијских институција путем употребе комуникационих стратегија и развоја служби за односе са медијима и инфор

Поштована предсједнице Врховног суда, госпођо Меденица, поштовани врховни државни тужиоче господине Станковићу, уважени министре господине Коњевићу, ваше екселенције гђе Кеј Браун и Хребичкова,

Нарочито ми је задовољство да вам се, спријечен да то учиним лично, обратим овим путем и честитам на препознавању теме успјешног комуницирања са јавношћу органа и институција у правосуђу и области спровођења закона, као нераздвојиве од наших укупних стремљења ка пуној демократизацији црногорског друштва. А о значају теме говори не само присуство и учешће највиших државних званичника на отварању семинара, већ и ангажман мисије ОЕБС и Амбасаде САД, али и брижљив одабир и значајан одзив представника црногорских институција.

Драги учесници семинара,

Данас сте овдје да унаприједите знања и вјештине које су вам неопходне за успјешно обављање улоге комуникатора као двосмјерних канала између државе и друштва са крајњим циљем обавијештености грађанства и перманентне осјетљивости на њихове потребе.

Посебност и осјетљивост ове теме лежи у ингеренцијама ресора из којих сте именовани, гдје се сваког часа мора познавати и поштовати здрави баланс између заштите права личности и потребе јавности да зна. Суочени сте са изазовним задатком јер знате, такође, да информисање грађанства у начелу не подразумијева пуко пасивно слање порука у једном смјеру већ, прије свега, осигуравање активне сарадње грађана у државним програмима, јачање подршке грађана јавној политици, ослушкивање била јавног мњења и преношење тих „откуцаја“ доносиоцима одлука, унутрашње управљање информацијама и подстицање и његовање интерне комуникације у државном органу као и олакшавање односа са медијима.

Колико год може бити оспоравана славна реченица Томаса Џеферсона „да је мени било препуштено одлучити треба ли имати државу без новине или новине без државе, не бих ни тренутка оклијевао изабрати ово друго“, она ипак недвосмислено указује на значај који медији имају у сваком демократском друштву као, између осталог, посредник у овом двосмјерном процесу. Зато свакодневна улога јавног комуникатора мора бити да оствари професионалан и ефикасан однос са медијима и, у крајњем, оствари побједу у борби за објаву своје вијести. Ситуација се свакодневно усложњава јер медији проширују спољни свијет и повећавају „број слика у нашим главама“ тако што даноноћно трагају за информацијама које би биле још јединственије, удаљеније, новије, занимљивије. Са друге стране, све се више нагиње ка сензационалистичком извјештавању, спекулацијама, гласинама и мишљењима „поузданих“ извора и „стручњака“.

Динамичан, сложен и фактички без радног времена, посао комуникатора државног органа без обзира на мноштво улога и скривених вјештина које то лице мора посједовати, надахњује, стимулише и тјера на праћење трендова и стицања новог знања. Додатну снагу треба наћи у чињеници да односи са јавности у Црној Гори тек доживљавају експанзију као и у чињеници да је Црна Гора кроз историју знала као што данас зна да се кључне побједе освајају дијалогом.

Срећно и хвала.

Душко Марковић