Мит о спољнотрговинском дефициту

„Што ћемо с’ овим дефицитом? Како да се развијамо кад’ увозимо оволико?“ добаци неко док сам чекао у реду да платим свјеже исцијеђени сок. И док се мирис шумских јагода из Колашина мијешао са мирисом парадајза из Грбља помислих да није ни чудо да су људи збуњени када сваког дана читају изјаве омиљених пољопривредних прозивођача појединих медија, коментаре невладиних организација и опозиционих посланика о „страхотама“ дефицита. Али, и поред големих критика и огромних прилика које виде у домаћој производњи свега што увозимо, критичари никако да се одваже и започну сопствени бизнис и произведу по нижој цијени макар дио тога што увозимо. Јер економија није глупа.

Ако је дефицит тако страшан и ако од њега зависи економски развој, онда мора да није постојао у годинама када се Црна Гора брже развијала. Мора да је тада Црна Гора имала суфицит. Јер, како би се другачије могла развијати? То је логично објашњење, помислих, док сам плаћао рачун. Међутим, када сам по доласку у канцеларију разгрнуо паучину са статистичких годишњака последњих педесет година, подаци су неумољиво показали да је од ИИ свјетског рата до данас Црна Гора готово стално у дефициту. Без обзира на величину дефицита, било је година у којима се развијала брже или спорије. Суфицит сам пронашао само у неколико година и то под условом да нисам рачунао размјену роба и услуга Црне Горе и тадашњих република бивше Југославије. Дакле, јасно је да између величине дефицита и економског раста и развоја нема директне везе.

А како уопше настаје дефицит? Јуче сам за 50€ купио пакет вина и извезао га за Русију. Монстат је пажљиво забиљежио извоз од 50€. Умјесто да узмем новац, одлучио сам да за 50€ у Русији купим кавијар који сам продао фирми у Црној Гори за 100€. Монстат је пажљиво забиљежио увоз од 100€. Очигледно је да сам зарадио. Сада за 100€ могу да купим два пакета вина, да их поново извезем за Русију, купим кавијар и поново продам за 200€. Али, што ја више зарађујем извозећи вино и продајући кавијар, то Монстат евидентира већу разлику између извоза и увоза. Изгледа да оно што је добро за мене, што представља моју зараду, није добро за Црну Гору, јер представља њен дефицит.

Ако бисмо говорили о умјетности, физици или спорту, било би нормално да цитирамо најбоље умјетнике, физичаре или спортисте. Смијемо ли исто учинити и када говоримо о економиј? Један од највећих економиста свијета - Мјури Ротбанд, казао је: “више је глупости написано о спољнотрговинском дефициту, него буквално о било ком другом економском појму. То је проузроковано чињеницом да у својим анализама економисти који су говорили о дефициту нису узимали појединачне билансе, већ су користили замагљујући, холистички концепт националног трговинског биланса, који није имао никакве везе са појединачним билансима”. Сличног мишљења је био и Лудвиг Мисес: „док појединачни биланси прецизно говоре о социјалној позицији сваког појединца, групни биланси не откривају много. Они не говоре ништа о међусобним везама.“

У јавности се често дефицит мијеша са дугом, мада су у питању потпуно различите категорије. Дуг показује колико неком морамо да платимо, а дефицит само показује да се више новца по основу увоза роба и услуга одлило из Црне Горе, него што се у истом периоду прелило у Црну Гору по основу извоза наших роба и услуга. Каква је корист од овог податка? Никаква! Овај податак не служи ничему. Не постоји нити један производјач у Црној Гори који ће због тога што постоји спољотрговински дефицит започети производњу било чега. Напротив, мотив за прозиводњу биће искључиво зарада. Ако направи производ за којим постоји тражња и ван Црне Горе, такав произвођач неће извозити да би смањио спољотрговински дефицит, већ да би зарадио новац. С друге стране, производи који се увозе се плаћају. Ако увозник нема пара или његови купци неће да купе увозне прозиводе, неће их ни увозити. У свим овим трансакцијама нико никоме не даје ништа бесплатно.

Ако је дефицти битан за Црну Гору, зашто не би био битан за регионе или градове унутар Црне Горе? Какву политику треба да примијени Жабљак ако има спољнотрговински дефицит са Подгорицом? Или шта да предузме Забјело, ако има спољнотрговински дефицит са Маслинама? Или ако бизниси из Балшићеве улице имају дефицит у односу на бизнисе из Херцеговачке улице, шта да раде?

Замислимо сада да зауставимо увоз. Продавнице су препуне производа направљених у Црној Гори, али неке нико неће да купи. А да их купе из патриотизма? Не, економски патриотизам не постоји. Нико не даје свој новац за нешто што му се не допада. Управо та чињеница да купац неће да дà новац за нешто што му се не свиђа, представља сигнал власнику продавнице да више не наручује такве производе, као што производи који се увозе и продају у Црној Гори по одређеној цијени дају сигнал неком домаћем произвођачу да покуша да направи исти производ, приближно истог квалитета, по нижој цијени. Ако то успије, власник продавнице неће имати потребу да такве производе увози, јер му се више исплати да их набавља по нижој цијени у Црној Гори, и тако заради више. То значи да ни власници продавница нису економске патриоте. Као што сваки купац гледа сопствени интерес и настоји да производ купи по најнижој цијени, тако и власници продавница гледају свој интерес и настоје да производе набаве по најнижим цијенама. Ове сигнале даје тржиште. Зато је оно важно. Ако угасимо тржиште, угасили смо систем преноса сигнала! А када нема сигнала, нема реакција произвођача.

Већина када говори о спољнотрговинском дефициту мисли само на робе. Међутим, поред швајцарске чоколаде, италијанских ципела, данског намјештаја, хрватског детерџента, србијанског млијека, француског вина, њемачких аутомобила, грчких маслина, кинеске свиле, јапанских телевизора, холандског цвијећа… у црногорски дефицит улазе и плате разних савјетника који нису из Црне Горе. Зато наш изазов није само да направимо конкурентне робе, већ и услуге.

Дакле, до када ћемо увозити поједине производе? Све док не направимо боље и јефтиније у Црној Гори. Конкурентан производ се не прави причом и коментарима, већ знањем, вјештинама, новим технологијама и радом. Управо то говорим пољопривредним прозивођачима. Стално их изазивам да произведу најбоље млијеко, сир, воће, поврће, вино, маслиново уље, мед… Најбоље на свијету! Не због дефицита или суфицита, већ због њиховог профита. Јер за квалитетним производима увијек постоји тражња.

мит о дефинициту Дневне новине.

Извор: Дневне Новине