- Влада Црне Горе
Министарство здравља Извјештај о обављеном консултовању заинтересоване ...
Извјештај о обављеном консултовању заинтересоване јавности у поступку припреме Предлога закона о заштити становништва од заразних болести
На основу члана 12 став 3 Уредбе о поступку и начину спровођења јавне расправе у припреми закона(„Службени лист Црне Горе”, број 12/12), Министарство здравља, сачинило је
ИЗВЈЕШТАЈ
о обављеном консултовању заинтересоване јавности
Министарство здравља је упутило Јавни позив заинтересованој јавности (грађанима, привредним друштвима и предузетницима, стручним и научним институцијама, здравственим установама, државним органима, органима локалне управе, невладиним организацијама, медијима и другим заинтересованим субјектима за питања која се уређују овим законом) да се укључе у поступак припреме Предлога закона о заштити становништва од заразних болести.
Заинтересовани субјекти су позвани да своје иницијативе, предлоге, сугестије и коментаре у писаном и електронском облику доставе Министарству здравља, на адресу: Подгорица, Римски трг бр.46, на фаx 078/113-128 или на е-маил адресу милица.голубовиц@мзд.гов.ме.
Лице овлашћено за координацију консултација са заинтересованим субјектима била је Милица Голубовић, самостални савјетник (тел 020/482-329)
Консултације су трајале 20 дана, од дана објављивања јавног позива на интернет страници Министарства здравља и Порталу е-Управе 13.04.2016.године.
У остављеном року, примједбе, сугестије и мишљење доставили су:
1) ПЗУ МБ ЛАБОРАТОРИЈА Браће Грбића 180, Херцег Нови;
ПЗУ МБ ЛАБОРАТОРИЈА Херцег Нови у достављеним примједбама, сугестијама и мишљену наводи сљедеће:
- Да поједине одредбе Нацрта закона о заштити становништва од заразних болести нијесу у складу са Законом о здравственој заштити, а да су дијелом и у супротности са Законом о заштити конкуренције.
- Сматра да Закон о здравственој заштити и Закон о заштити становништва од заразних болести морају у сваком погледу бити усклађени међусобно, а свакако њихове одредбе не смију бити у супротности са Законом о заштити конкуренције.
Конкретно, Закон о здравственој заштити у свом цјелокупном тексту и својом цјелокупном интенцијом промовише једнакост државних и приватних здравствених установа у пружању услуга грађанима. То право је промовисано посебно одредбама члана 11 Закона о здравственој заштити.
Једини изузетак гдје се дио здравствене дјелатности ексклузивно уступа државним установама је предвиђено у члану 58 став 2 Закона о здравственој заштити гдје се наводи: ”...држава оснива здравствене установе на терцијарном нивоу здравствене заштите, установе које обављају дјелатност трансфузије крви, типизацију, узимање и пресађивање дјелова људског тијела, ткива и ћелија и хитне медицинске помоћи”.
Слиједом наведеног све остале здравствене дјелатности су доступне како државним тако и приватним здравственим установама.
Приједлог закона који је предметом овог разматрања својим одредбама из члана 31 став 4 одступа од промовираног начела једнакости државних и приватних здравствених установа у пружању здравствених услуга.
Тим чланом се прописује да: „Мјеру обавезних здравствених прегледа категорија становништва, клицоноша и запослених лица у објектима под санитарним надзором са савјетовањем организују и спроводе Институт и дом здравља који има организовану епидемиолошку службу.”
Овим ставом се непотребно здравствени преглед наведених категорија становништва, сврстава у епидемиолошку службу која спада у дјелатност државних здравствених установа, а слиједом тога приватне здравствене установе доводе у позицију да не могу вршити наведене прегледе и издавати санитарне књижице.
Нема ни здравственог ни било каквог оправдања да прегледи ове врсте спадају у епидемиолошку службу, јер су они по својој садржини односно по радњама које претходе издавању санитарне књижице искључиво у дјелокругу рада микробилошких лабораторија.
За разумијевање наведеног неопходно је ријешити питање дефиниције санитарних прегледа, која није утврђена, а у конкретном случају, према мишљењу еминентних стручњака, санитарни прегледи имају за циљ откривање клицоноштва, тј.асимптоматског присуства микроорганизама који би се, обављањем радних задатака клицоноше, могли пренијети на друге особе и изазвати заразну болест, или се намножити у намирницама и изазвати тровање храном (интоxицатио алиментарис). Ови прегледи се обављају узимањем и микробиолошком анализом дефинисаних узоракаа (брис носа, гуше, фецес) у одређеним временским интервалима, приликом периодичног здравственог прегледа радника/запослених у релевантним дјелатностима обавезно, а за друге дјелатности по процјени љекара. На основу обављеног микробиолошког прегледа узорака, издаје се налаз, који заједно са захтјијеваним прегледима (преглед коже на присуство инфекција, преглед плућа и сл.), служи за издавање санитарне књижице запосленом.
Методологија изолације и идентификације тражених узрочника заразних болести обавља се на идентичан начин као изолација и идентификација истих узрочника у сврху прегледа болесника, па је може обављати сваки специјалиста микробиолог.
Уколико се код радника који подлијежу здравственом надзору утврди присуство тражених узрочника заразних болести, он се удаљава са радног мјеста и пописује му се одговарајућа терапија. На посао се враћа након елиминације узрочника.
С друге стране, задатак епидемиолошке дјелатности је да, на основу резултата рада микробиолошке службе утврђује извор инфекције и начин њеног преношења, те да утврди мјере за сузбијање и спрјечавање ширења заразних болести. Епидемиолошка дјелатност оперише аналитиком, математичком, статистичком и биолошком методом рада, односно њена се сврха огледа нарочито у надзору и обради података добијених радом микробиолошке службе.
Даље, сматрају да је неприхватљиво предложено рјешење из члана 31 став 4 због неусаглашености са рјешењем из Закона о здравственој заштити, а исто тако предложено рјешење смањује број могућих давалаца услуга из ове области, те изостанак конкуренције која је нужна поготову кад се има у виду да су санитарни прегледи обавезни, периодични и да се њихово обављање плаћа, а што је у супротности са Законом о конкуренцији.
Из свих напријед наведених разлога као рјешење предлажемо да се законом дефинише садржина односно да се конкретизују здравствени прегледи који претходе издавању санитарне књижице и да се њихово вршење опредијели као дјелатност микробиолошких лабораторија без обзира на облик власништва.
Исто тако због чињенице да ти прегледи не могу остати изван ланца јавноздравствене контроле предлажемо да се законом или подзаконским актима тим микробиолошким лабораторијама наметне обавеза сталног извјештавања о извршеним прегледима надлежне епидемиолошке службе.
На овај начин по мишљењу МБ Лабораторије Херцег Нови били би отклоњени недостаци у Предлогу закона о заштити становништва од заразних болести, на које указује у достављеним примједбама, сугестијама и мишљењу”.
Мишљење:
Примједбе, и предлог се не прихватају.
Образложење:
Нема утемељења тврдња МБ Лабораторије из Херцег Новог, да Закон о здравственој и заштити и Закон о заштити становништва од заразних болести нијесу међусобно усаглашени. Напротив. Наведеним законима уређује се здравствена заштита становништва, и друштвена бруга за здравље грађана. Законом о здравственој заштити, између осталог, прописане су приоритетне мјере здравствене заштите међу којима су и спрјечавање, правовремено откривање, лијечење и сузбијање заразних болести. Закон о заштити становништва од заразних болести је посебан закон, којим се ближе уређује заштита становништава од заразних болести и постиже највиши могући степен заштите становништва од заразних болести организованим и свеукупним дјеловањем друштва, у циљу спрјечавања, сузбијања и искорјењивања заразних болести.
Концепт овог Закона као примарни циљ има праћење заразних болести, утврђивање и праћење мјера заштите од заразних болести, извршавање обавеза свих субјеката у области здравства и остваривање права на здравстевну заштиту везано за заразне болести. Законом су прописане опште, посебне, ванредне и друге мјере за заштиту становништва од заразних болести.
Тврдња МБ Лабораторије да су Закон о здравственој заштити и Нацрт закона о заштити становништва од заразних болести у супротности са Законом о заштити конкуренције је неоснована. Наиме, одредбама члана 3 Закона о заштити конкуренције (“Службени лист Црне Горе”, број 44/2012) прописано је, да се овај закон примјењује на правна и физичка лица која обављају привредну дјелатност и учествују у производњи и промету роба, односно услуга на територији Црне Горе. Здравствене установе чија је основна дјелатност заштита јавног здравља,а чији је оснивач држава нијесу привредна друштва у смислу профитних организација, које препознаје Закон о заштити конкуренције.
Предметна законска рјешења налазе се у сфери заштите јавног здравља у Црној Гори, што подразумијева јавни интерес за регулисање услова заштите здравља становништва.
Заштита јавног здравља и заштита тржишне конкуренције не морају увијек бити комплементарне, и у овом случају приоритет мора имати заштита јавног здравља.
Здравствене установе којима је законом повјерено обављање јавне здравствене дјелатности нису профитне организације, него су то, напротив, непрофитне установе које се оснивају и своју дјелатност обављају у складу са прописима којима се регулише заштита јавног здравља, а посљедице евентуалног одступања од тог принципа и начина обављања јавно-здравствене дјелатности могу бити изузетно тешке и манифестовати се у форми епидемија, са несагледивим посљедицама.
Нема препреке да се у приватним здравственим установама обавља микробиолошки преглед, али се тај преглед не може поистовјетити са обавезним санитарним прегледом.
Неспорно је да, специјалиста епидемиолог своју оцјену доноси дијелом и на основу микробиолошких налаза, али овдје се ради о томе да, микробиолошки налаз није санитарни преглед, него само његов један дио, и суштина је у томе да, обавезни санитарни и здравствени преглед лица под санитарним надзором представља јавно здравствену дјелатност.
Обављање здравствених прегледа, односно санитарних прегледа ради заштите запослених и осталог становништва од заразних болести, сагласно прописима о заштити становништва од заразних болести, заштите потрошача, односно корисника и други обавезни здравствени прегледи су основна јавноздравствена мјера, која има за циљ сузбијање и спрјечавање ширења заразних болести, а индикације за обављање санитарних прегледа постављају само и искључиво доктори специјалисте – епидемиолози, с обзиром да се преглед врши у циљу заштите становништва од заразних обољења, а не доктори специјалисти – микробиолози, који су само дио тима који обавља лабораторијске микробиолошке претраге.
Санитарни прегледи, односно здравствени надзор над клицоношама, запосленим и другим лицима, са аспекта заштите јавног здравља становништва, а посебно са аспекта спрјечавања настанка и сузбијања ширења заразних болести прописани као посебна мјера заштите становништва од заразних болести, не могу бити предметом приватне здравствене праксе.
Наводи да је чланом 11 Закона о здравственој заштити посебно промовисана једнакост државних и приватних здравствених установа у пружању услуга грађанима, и да у остваривању здравствене заштите грађанин има право на једнакост у цјелокупном третману приликом остваривања здравствене заштите, неспорни су. Али, одредбама наведеног члана, утврђена су права пацијента, а начин остваривања тих права уређен је посебним законом, и не може се везивати за обавезни санитарни и здравствени преглед, с разлога што је обавезни санитарни преглед посебна мјера заштите становништва од заразних болести.
Микробиолошка лабораторија као здравствена установа, врши микробиолошку дијагностику, чији резултати служе као помоћно дијагностичко средство у утврђивању болести, а епидемиолошка служба пружа здравствену заштиту. У систему здравства, као дијагностички центар микробиолошка лабораторија може бити на свим нивоима здравствене заштите, управо зато што су ти резултати помоћно дијагностичко средство у откривању болести. Тако, микробиолошке лабораторије су организоване у свим општим болницама и Клиничком Центру Црне Горе и ниједна од ових лабораторија не обавља обавезан здравствени преглед запослених.
Сугестије МБ Лабораторије из Херцег Новог да се законом дефинише садржина односно да се конкретизују здравствени прегледи који претходе издавању санитарне књижице и да се њихово вршење опредијели као дјелатност микробиолошких лабораторија без обзира на облик власништва, предочавамо да је Нацртом закона о заштити становништва од заразних болести (члан 32 став 4) створен правни основ за доношење подзаконског акта којим ће се ближе прописати врсте обавезних и препоручених здравствених прегледа, који се морају спровести, прије издавања санитарне књижице, и којима подлијежу одређена лица препозната овим законом, као и услове, рокове и начин спровођења тих прегледа и извјештавања.
Препознајући јавни интерес, цијенеци упоредна искуства земаља у окружењу као и земаља унутар Европске уније код којих се обавезни санитарни прегледи врше у надлежним заводима и институтима за јавно здравље, предлагач закона остаје при ставу да, обавезне санитаране прегледе треба да обављају здравствене установе чији је оснивач држава, и које у свом саставу имају епидемиолошку службу.
2) Г-ђа Дејана Станић доставила је мишљење и примједбе сљедеће садржине:
У свом обраћању наводи да је мајка троје дјеце. Сви су вакцинисани. Престала је са вакцинисањем своје дјеце када је примијетила промјене код сина после вакцинације. Наводи да њен син има развојну дисфазију са елементима аутизма. Такође, наводи да је рођен здрав. Надаље, истиче да не разумије зашто се доноси овај закон и жели да јој се да одговор на два питања и то:
1. „Због чега доктор неће да потпише гаранцију да дијете неће оболети после вакцине?;
2. Зашто су невакцинисана дјеца опасност за вакцинисану ако их вакцина штити?;”
Такође, наводи да су њена дјеца прележала богиње а против истих су вакцинисана, и да вакцина није спријечила болест, нити је ублажила симптоме. Такође, у свом обраћању наводи да данас има доказа о штетности вакцина и да не види никакву корис од овог закона. Само це се родитељи помамити.
Мишљење:
Примједбе се не прихватају.
Образложење:
Област заштите становништва од заразних болести уређена је Законом о заштити становиштва од заразних болести („Службени лист РЦГ“, бр.32/2005, „Службени лист ЦГ“, бр.14/2010 и 32/2012). Имајући у виду да је дошло до развоја здравствене заштите, као и потребе за спровођењем и усклађивањем нациоалног законодавства са европским прописима, односно са Међунардним здравственим правилником, другим међународним актима и препорукама Свјетске здравствене организације и Европске уније, приступило се изради новог закона о заштити становништва од заразних болести.
Законом о заштити становништва од заразних болести се постиже највиши могући степен заштите становништва од заразних болести организованим и свеукупним дјеловањем друштва, у циљу спрјечавања, сузбијања и искорјењивања заразних болести. Такође, врши се успјешнија и правовремена сарадња са Свјетском здравственом организацијом и Европским центром за контролу болести, у циљу спрјечавања и сузбијања болести на глобалном нивоу.
Концепт овог Закона као примарни циљ има праћење заразних болести, утврђивање и праћење мјера заштите од заразних болести, извршавање обавеза свих субјеката у области здравства и остваривање права на здравстевну заштиту везано за заразне болести. Овим законом обезбјеђује се висок ниво заштите живота и здравља људи, спрјечавање и сузбијање заразних болести, као и њихово одстрањивање и искорењивање. Законом су прописане опште, посебне, ванредне и друге мјере за заштиту становништва од заразних болести. Такође, овим законом су прописане, односно усклађене са прописима ЕУ поред већ постојећеих мјера и сљедеће мјере: „рано откривање извора, резервоара и путева преношења заразе“, и друга питања од значаја за ову област.
Мишљење
На питање: 1. „Због чега доктор неће да потпише гаранцију да дијете неће оболети после вакцине?”
Посебно наглашавамо да, доктори медицине нигдје у свијету не потписују гаранцију да неко неће обољели послије давања било којег лијека, па ни послије давања вакцина. Дужност доктора медицине је да, утврди да ли евентуално постоје контраиндикације за примјену вакцина и да упозна лице које се вакцинише или родитеља дјетета које се вакцинише на могуће нежељене реакције као и да га посавјетује како да у таквим ситуацијама поступи. Иначе, доктори медицине не праве љекове /вакцине већ фармацеутска индустрија и она је дужна да у упутству за примјену лијека назначи индикације, контраиндикације и могуће нежељене реакције а на докторима медицине је да љекове/вакцине примјењују у складу са правилима струке.
Мишљење
На питање: 2. „Засто су невакцинисана дјеца опасност за вакцинисану ако их вакцина штити?”
Ниједан лијек па ни вакцина нијесу дјелотворни (не штите) 100%. Због тога је неопходно да највећи број лица у колективу буде вакцинисан како би се створио добар колективни имунитет који не дозвољава значајну циркулацију узрочника у колективу. На тај начин смањује се ризик за оболијевање лица која због медицинских разлога (контраиндикација) нијесу могла бити вакцинисана као и једног мањег броја лица која су вакцинисана али ипак нијесу развила заштиту. Значи, колективни имунитет може да заштити индиректно и неотпорна лица ако таквих лица нема пуно па не утичу значајно на снагу колективног имунитета. Међутим, ако је у колективу много невакцинисаних лица онда узрочници болести, које обично таква лица и унесу у колектив, лако циркулишу и инфицирају све оне који нијесу отпорни изазивајући мање или веће епидемије.
Мишљење
На дилему: “Такодје да наведем да су моја дјеца прележала богиње а против истих су вакцинисана, нити је вакцина спријечила болест, нити је ублажила симптоме. Данас толико доказа има о штетности вакцина и не видим никакву корист од овог закона. Само ће се родитељи помамити”.
Што се тиче податка да су дјеца прележала богиње иако су вакцинисана, иако није прецизирано коју врсту богиња су Ваша дјеца прележала, највјероватније се ради о тзв. овчијим богињама против којих се у нашој земљи као и у већини држава Европе не спроводи вакцинација и зато људи од њих и данас масовно оболијевају, баш као и у ранија времена када смо као друштво имали значајно нижи животни стандард и живјели у значајно лошијим санитарно-хигијенским условима.
Вакцине могу да изазову поједине нежељене реакције, које су најчешће благог и пролазног карактера. Вакцине веома ријетко могу да изазову и озбиљније нежељене реакције али далеко рјеђе од компликација које изазивају природним путем прележане заразне болести. Стога је однос користи коју пружају вакцине како појединцима тако и цијелом друштву далеко већи од штете условљене могућим ријетким озбиљним нежељеним реакцијама након примјене вакцина (то је и разлог зашто се вакцинација спроводи у цијелом свијету).
Законом о заштити становништва од заразних болести, а у складу са Уставом Црне Горе, прописано је да, свако има право на заштиту од заразних болест, као и обавезу да штити своје здравље и здравље других људи.
***