27. март – Свјетски дан позоришта

На иницијативу Међународног позоришног института, од 1962. године широм свијета се обиљежава 27. март – Свјетски дан позоришта.

Ауторка овогодишње поруке је Исабелле Хупперт, француска филмска и позоришна глумица.

Ево, дакле, већ 55 година сваког прољећа обиљежавамо Свјетски дан позоришта. Један дан, односно 24 сата која почињу са Нох и Бунраку театром, пролазе кроз Пекиншку оперу и Катхакали, задржавају се између Грчке и Скандинавије, од Есхила до Ибсена, од Софокла до Стриндберга, између Енглеске и Италије, од Саре Кане до Пиранделла па, међу осталим, и у Француској, овдје гдје смо ми и гдје је такође Париз, свјетски град који угошћава највише страних дружина.

Потом нас наша 24 сата воде из Француске у Русију, од Рацинеа и Молиереа ка Чехову, прелазе Атлантик и завршавају у калифорнијском кампусу у којем млади људи можда наново осмишљавају позориште. Јер се позориште увијек изнова диже из пепела. Оно је тек конвенција коју неуморно ваља разбијати. Само тако може опстати. Позориште има обилан живот који пркоси простору и времену, најсавременији комади напајају се прошлим стољећима, најкласичнији репертоари постају модерни сваки пут кад их изнова постављамо.

Свјетски дан позоришта свакако није обичан дан у нашој свакодневици. Он оживљава големо простор-вријеме, а кад подсјетим на простор и вријеме, хтјела бих се позвати на француског драматурга Јеана Тардиеуа, тако генијалног, а тако скромног. Навешћу његове ријечи.

О простору се питао «који је најдужи пут од једне тачке до друге». За вријеме нам сугерише да «у десетинкама секунда мјеримо вријеме које је потребно да изговоримо ‘вјечност’».

О простору и времену каже: «Одредите у мислима, прије но што утонете у сан, било које двије тачке у простору и израчунајте вријеме које вам треба да у сну дођете од једне до друге». Памтим ријечи «у сну». Као да су се сусрели Јеан Тардиеу и Боб Wилсон.

Наш Свјетски дан позоришта могли бисмо сажети и присјећајући се Самуела Бецкетта који кроз Wинние, у њеном окретном стилу, каже: «Ох, био је то сретан дан».

Размишљајући о овој поруци коју сам добила част написати, присјетила сам се свих тих снова о свим тим призорима. Зато у ову УНЕСЦО-ову дворану нисам стигла сама, са мном су и сви они ликови које сам утјеловила на сцени, улоге које нам се чини да напуштамо кад је све готово, но које у нама воде тајни живот, спремне побољшати или уништити улоге које ће их наслиједити: Федра, Араминта, Орландо, Хедда Габлер, Маркиза де Мертеуил, Бланцхе ДуБоис… Пратња су ми и сви они ликови који су ми се свидјели, којима сам аплаудирала као публика. Тако припадам цијеломе свијету. Гркиња сам, Африканка, Сиријка, Венецијанка, Рускиња, Бразилка, Персијка, Римљанка, Јапанка, Марсејка, Њујорчанка, Филипинка, Аргентинка, Норвежанка, Корејка, Њемица, Аустријанка, Енглескиња, заиста цијелом свијету. То је баш права мондијализација.

Године 1964., поводом дана позоришта, Лауренце Оливиер обзнанио је да је, након више од једног стољећа борбе, у Енглеској коначно основано национално позориште, које је он одмах потом желио видјети као међународно позориште, барем кад је била ријеч о репертоару. Добро је знао да Схакеспеаре припада свима на свијету.

Било ми је драго чути да је аутор прве поруке поводом Свјетског дана позоришта, 1962. године, био Јеан Цоцтеау, баш прикладно, будући да је он, зар не, подузео «пут око свијета за 80 дана». Ја сам на другачији начин обишла свијет, кроз 80 представа или 80 филмова. Наводим и филмове јер за мене нема разлике између глуме у позоришту и глуме у филму, и сваки пут кад то кажем изазовем чуђење, али тако је, истина је. Никакве разлике.

Док ово говорим, ја нисам ја, нисам глумица, ја сам само једна од тако много особа заслужних за то да позориште и даље постоји. То је на неки начин и наш задатак. И наша потреба, да тако кажем: нисмо ми заслужни за то што позориште постоји, пуно прије захваљујући њему постојимо ми. Позориште је врло снажно, оно се опире, надживлјује све, ратове, цензуре, недостатак новца. Довољно је рећи «кулиса је гола сцена, у неодређеном раздобљу» и увести глумца. Или глумицу. Што ће он направити? Што ће она рећи? Хоће ли разговарати? Публика чека, сазнаће, публика без које нема позоришта, немојмо то заборавити. И једна особа у гледалишту чини публику. Нека је ипак што мање празних столица! Осим код Ионесца… На крају Стара каже: «Тако је, умримо на врхунцу славе… умримо да уђемо у историју… Бар ћемо имати своју улицу…»

Свјетски дан позоришта постоји сад већ 55 година. У 55 година ја сам осма жена позвана да пренесе поруку; на крају крајева и не знам је ли ријеч «порука» прикладна. Кад моји претходници (мушки род се намеће!) говоре о позоришту, они говоре о машти, слободи, поријеклу, призивају у сјећање мултикултуралност, љепоту, питања без одговора… Године 2013., прије, дакле, само четири године, Дарио Фо каже: «Једино рјешење за кризу је надати се да ће се против нас и против младих који желе научити умијеће позоришта организовати велика хајка: нова дијаспора глумаца која ће свакако, из наметнутих околности, извући незамисливе предности за ново позориште.» Незамисливе предности, лијепа формулација, достојна неког политичког програма, зар не?… Будући да се налазим у Паризу непосредно пред предсједничке изборе, предлажем онима који су склони преузети власт да воде рачуна о незамисливим предностима које носи позориште. Само без хајке!

Позориште за мене представља оног другог, оно је дијалог, одсутност мржње. Пријатељство међу народима, нисам сигурна што оно подразумијева, али вјерујем у заједницу, у пријатељство публике и глумаца, у јединство свих оних које позориште спаја, оних који га пишу, који га преводе, оних који га расвјетљавају, облаче, декоришу, оних који га изводе, који га чине, који у њега одлазе. Позориште нас штити, пружа нам заклон… Мислим и да нас воли… онолико колико ми волимо њега… Сјећам се једног редитеља старе школе који би свако вече прије подизања завјесе, иза кулиса, одрјешитим тоном рекао: «Мјеста за позориште!» Тиме ћу завршити. Хвала.