Извјештај о спроведеној Јавној расправи о тексту Нацрта закона о индустријским емисијама

Текст Нацрта закона био је постављен на web страницама Министарства одрживог развоја и туризма, Порталу е-Управе, Архус центара, као и НВО ОЗОН. Министарство је овим објављивањем упутило позив грађанима, стручним и научним институцијама, државним органима, струковним удружењима, невладиним организацијама, медијима и другим заинтересованим организацијама и заједницама да се укључе у јавну расправу и дају своје приједлоге, примједбе и сугестије на текст Нацрта закона о индустријским емисијама. Заинтересовани субјекти су своје Примједбе, мишљења и сугестије могли доставити у писаној или електронској форми до 21. маја 2018. године Министарству одрживог развоја и туризма.

Јавна расправа је почела 11. априла и трајала до 21. маја 2018. године.
Јавна расправа у форми трибине одржана је 7. маја 2018. године, у просторијама Министарства одрживог развоја и туризма. У име Министарства одрживог развоја и туризма, у својству предлагача закона, учествовали су:
 Драгана Раонић Поповић, самостална савјетница И, Директорат за животну средину,
 Јелена Ковачевић, руководитељка Дирекције за контролу индустријског загађења и управљања хемикалијама, Директорат за животну средину,
 Милош Секуловић, самостални савјетник И, Директорат за животну средину,
 Јасмина Бјеговић, УНДП еxперт ангажована за потребе израде закона.

Поред представника Министарства одрживог развоја и туризма на јавној трибини, учешће су узели и представници индустријског сектора, односно представници ,,УНИПРОМ“ доо Никшић.

У оквиру уводне ријечи, г-ђа Бјеговић је поздравила присутне, изразила захвалност заинтересованима за учествовање у изради овог прописа, и присутне упознала са текстом Нацрта закона.

Након поздравне ријечи г-ђа Бјеговић је дала појашњење представницима ,,УНИПРОМ“ доо Никшић везано за увођење и примјену најбоље доступних техника ( БАТ). Услови садржани у дозволама, укључујући и граничне вриједности емисија (ЕЛВ), морају бити засновани на најбољим доступним техникама. Предложена законска рјешења стављају акценат на сљедеће елементе: надлежни орган мора пратити развој БАТ-а, преиспитивање дозвола и укључивање јавности кроз доступност информација.

Представници ,,УНИПРОМ“ доо Никшић на јавној раправи су, у директној дискусији, затражили да им се достави преведена Директива о индустријским емисијама и БАТ закључци за ту грану индустрије, што је и реализовано.

ДОСТАВЉЕНЕ ПРИМЈЕДБЕ, МИШЉЕЊА И СУГЕСТИЈЕ

На јавној трибини и у току јавне расправе, своје примједбе изнијели су представници ,,УНИПРОМ“ доо Никшић: 

Примједба 1: У вези предложеног члана 4 став 1 алинеје 4 и 5 нацрта Закона дајемо примједбу из разлога што се истим прописује само дужност оператера по питању његових обавеза у вези са стварањем отпада, док се истом не предвиђају никаква права за оператере из тог основа. Зато предлажемо доношење новог законског рјешења у смислу да се обавеза оператера сведе на обавезу збрињавања отпада који настаје у производњи на начин да се исти или врати у производни процес или извезе из Црне Горе. Значи уколико произвођач врати отпад у процес производње или га извезе из Црне Горе на законом прописан начин, онда не би био у обавези да плаћа накнаду за стварање отпада. Ово је пракса оператера у земљама у окружењу које су постале чланице ЕУ (нпр. Талум Словенија).
Одговор: Примједба се не прихвата. Предлог закона дефинише права и обавезе како оператера тако и надлежних органа. Питања управљања отпадом дефинисано је Законом о управљању отпадом ("Сл. лист ЦГ", бр. 064/11, 039/16).

Примједба 2: На предложену одредбу члана 7 дајемо сугестију у односу на став 1 тачку 2 која гласи: „да Агенција обезбјеђјује да рад постојећих постројења, започет прије ступања на снагу овог закона, буде усклађен са законима и условима утврђеним овим законом и прописима донешеним на основу њега, у одређеном року“.

Указујемо да није довољно прецизиран рок као „одређени рок“, из којег разлога предлажемо да се послије ријечи „ у одређеном року“ стави зарез и додају ријечи: “а у складу са роковима из Програма мјера прилагођавања рада постојећег постројења или активности прописаним условима код оператера“. Такође указујемо да се наведени Програм не помиње ни у члану 11 а у вези документације коју треба приложити уз захтјев за издавање дозволе, нити у цјелокупном тексту нацрта Закона.
Одговор: Примједба се прихвата.

Примједба 3: У члану 29 став 1 тачка 8 предвиђа се престанак важења дозволе за случај „да оператер буде два пута узастопно кажњен за исти прекршај у складу са овим или посебним законом“.
Сматрамо да је овако дефинисана одредба уопштена и непрецизна будући да се истом конкретније не дефинише о којој врсти прекршаја је ријеч. То значи да би за било који прекршај па и ситнији оваква казна била престрога а на који начин се даје превише слободе надлежним инспекторима да због ситног прекршаја у поврату изричу мјеру забране рада.
Одговор: Примједба се прихвата.

Примједба 4: Будући да је у члану 11 став 5 нацрта Закона предвиђено да оператер може захтијевати заштиту података који се односе на поједине дјелове Захтјева за издавање дозволе, сматрамо неопходним да се овако формулисана одредба унесе и у члану 36 став 4 као и у члану 39 став 3 нацрта овог Закона.
Одговор: Примједба се не прихвата. Законом о тајности података ("Сл. лист ЦГ", бр. 014/08, 048/15) је прописано који се подаци могу прогласити тајним.

Примједба 5: Чланом 38 нацрта Закона налаже се забрана рада постројења, његовог дијела, опреме и уређаја Оператеру за случајеве таксативно побројане у истом члану (ако обавља дјелатност без добијене дозволе, у случају даљег рада а по истеку дозволе и др.). Док се у следећем ставу истог члана предвиђа могућност да оператер поновно одпочене са радом постројења односно обављањем дјелатности а након што отклони разлоге ради којих му је забрањен рад, односно, обављање дјелатности.
Очигледно да предлагач овог Закона није имао у виду чињеницу да у Црној Гори постоје оператери чија дјелатност је специфична у смислу да се иста непрекидно одвија те да није могуће привремено заустављање производње без несагледивих финансијских и еколошких поледица.
Предлажемо да се ова одредба употпуни на начин да се у односу на компаније са специфичним произодним дјелатностима чији прекид рада би, понављамо, нанио несразмјерну штету укупном привредном и друштвеном развоју примијени један од основних принципа ИЕД ( Директива ЕУ Директива 2010/75/ЕЗ о индустријским емисијама), а то је принцип флексибилности.
Исто тако предлажемо да се нацртом овог Закона предвиди могућност продужења рока за добијање интегрисане дозволе за велике системе као што је КАП, док се са ЕУ не усагласи период прилагођавања опреме са прописаним стандардима а како би се у складу са том одлуком могао направити одговарајући Програм прилагођавања опреме у самом захтјеву за добијање интегрисане дозволе.
Осим наведеног предажемо да се у овај нацрт Закона угради и одредба да за фирме у стечају какав је случај са КАП-ом у стечају, рок за подношење захтјева, односно, добијања интегрисане дозволе пролонгира све до завршетка стечајног поступка.
Одговор: Примједба се не прихвата. Предлог закона кроз принцип флексибилности омогућава органу надлежном за издавање дозвола да постави мање строге граничне вриједности емисија у одређеним случајевима. Ово је могуц́е само у специфичним случајевима када процјена показује да би постизање нивоа емисије повезаних са БАТ описаним у закључцима БАТ-а, довело до несразмјерно вец́их трошкова у поређењу са користима за животну средину због географског положаја или локалних услова или техничких карактеристика инсталације, с тим да је надлежни орган дужан доказати оправданост за одобравање таквих одступања.
Сва питања која се односе на фирме које су у стечајном поступку су уређења Законом о стечају (,,Сл. лист ЦГ”, бр. 1/11, 53/16).

Примједба 6: У односу на казнене одредбе из члана 73 које се крећу у распону од 5.000 € до 40.000€ за правно лице, мишљења смо да су исте превисоко одмјерене и нереалне. Ово посебно из разлога што је важећим Законом прописано да се интегрисана дозвола мора прибавити до 01.01.2018. године а да при том није усаглашен период прилагођавања опреме са прописаним стандардима ( или је фирма у стечају), што значи да се на предложени начин пооштравају казне оператеру иако објективно није био у могућности да до остављеног рока преда захтјев за интегрисану дозволу.
Одговор: Примједба се не прихвата. Предлагач закона је искористио могућност да казну за прекршаје из области животне средине у складу са чланом 24 Закона о прекршајима ("Сл. лист ЦГ", бр. 001/11, 006/11, 039/11, 051/17), пропише у износу двоструког максимума.

Примједба 7: Будући да је намјера предлагача да овим законом обједини и усагласи све прописе из области животне средине указујемо на нужност измјена и допуна важећег Закона о животној средини и Уредбе о висини накнада, начину обрачуна и плаћања накнада због загађења животне средине а у смислу члана 75 овог нацрта Закона (рокови за доношење прописа). Напомињемо да смо у предходном периоду више пута указивали на нужност измјена законских рјешења из поменутог Закона и подзаконских аката из области заштите животне средине а у дијелу прописаних еколошких накнада по различитим видовима а посебно у дијелу намјене средстава добијених од еко- накнаде.
Конкретно, Еко– накнаде су прописане чланом 77 Законом о животној средини док је висина ових накнада, начин њиховог обрачунавања и плаћања ближе уређен Уредбом Владе Црне Горе (Сл. лист Црне Горе бр.26/97, 9/00, 52/00,33/08, 05/09, 64/09,40/11,49/11). На основу поменутих прописа „загађивачу који плаћа“ одмјеравају се, по нашем мишљењу, нереално високе еко–накнаде, а што објективно не кореспондира са реалним стањем привреде у условима одрживог развоја. Надаље, чланом 75 и 76 Закона о животној средини прописано је да су еко-накнаде један од извора финансирања Еко – фонда, док је чланом 78 истог закона таксативно побројано коришћење Еко–фонда за различите видове суфинансирања заштите животне средине у Црној Гори. Дакле, ниједна одредба овог закона не предвиђа могућност било каквог вида подстицаја за инвеститора који улаже у инвестиције ради заштите и очуваја животне средине.

У пракси то значи да од накнада које плаћа једно привредно друштво могу бити финансирани пројекти у неким другим компанијама. Инвеститор који врши инвестициона улагања у производњу, запошљава више 500 радника, дакле улаже у привредни развој и у јавном интересу, треба да издвоји висока новчана средства за еко-накнаде, а да од тог издвајања у Еко–фонд можда не добије никакав позитивни ефекат или повратно подстицај (зависно од тога коме ће Еко фонд опредијелити средства). Инвеститору се само заробљавају значајна финансијска средства која би могла бити намјенски искоришћена за инвестиционо улагање којим се обезбјеђују еколошки стандарди. Дакле, поменута законска рјешења у условима одрживог развоја представљају озбиљну бизнис баријеру за инвеститоре. Подсјећамо да је питање еколошких накнада у земљама окружења ријешено у корист инвеститора. Због свега наведеног предлажемо, измјене овог Закона на начин што би се инвеститори који улажу средства у заштиту животне средине ослободили од еко–накнада сразмјерно висини уложених инвестираних средстава у заштиту животне средине.
У коначном предлажемо да се наше сугестије и изнијети коментари размотре и прихвате у цјелости посебно из разлога што исте сматрамо изузетно важним за одрживост рада стратешки важних произвођача–оператера.
Одговор: Наведено није предмет предложеног Закона, и исто ће бити разматрано приликом имјена и допуна наведених аката.