Пажња: Садржај ове странице је дио архивског садржаја и односи се на претходне сазиве Владе Црне Горе. Могуће је да су информације застарјеле или нерелевантне.
Архива

Пресуда у корист Црне Горе пред Европским судом за људска права у Стразбуру

Објављено: 17.07.2018. • 19:37 Аутор: Заступник Црне Горе пред Европским судом за људска права, Валентина Павличић
Европски суд за људска права у Стразбуру донио је пресуду у предмету Петровић и други против Црне Горе, којом је у дијелу наводне повреде члана 1 Портокола 1 уз Конвенцију једногласно одбацио представку као неприхватљиву, а у дијелу утврдио да није било повреде члана 6 Конвенције (већином гласова четири напрема три).

Ова пресуда Европског суда је од посебног значаја због чињенице да у конкретном предмету Европски суд у дијелу испитивања повреде члана 6 Конвенције није одбацио поднијету представку по основу процесних услова неприхватљивости, већ је ушао у меритум предмета и установио да наша држава није повриједила право подносилаца представке.

Представка је поднијета због наводне повреде једног од аспеката члана 6 став 1 Конвенције (права на образложену пресуду) и члана 1 Протокола 1 уз Конвенцију (заштита имовине). Основ за покретање представке је био грађански спор који су подносиоци представке водили против државе, тражећи да им се призна право својине по основу наслеђа на парцели у зони морског добра.

Подносиоци представке су четири држављанина Црне Горе, који су у септембру 2009.године поднијели предметну тужбу Основном суду у Котору за утврђивање права својине по основу наслеђа, тврдећи да је спорно земљиште било у законитом посједу њихових предака, тј. њиховог оца и дједа, али да се држава неосновано уписала као власник у катастру.

У марту 2010. године Управа за некретнине ПЈ Тиват, по захтјеву подносилаца представке, издала је рјешење којим је дозвољена подјела земљиште на двије сусједне парцеле, шуме у зони морског добра, чији је регистровани власник у то вријеме била Општина. Општина је остала уписана као власник једног дијела, док је други дио уписан на претке подносилаца представке (оца првог и другог подносиоца представке и дједа другог и трећег подносиоца представке). У новембру 2011. године, Основни суд у Котору је пресудио против првог и другог подносиоца представке и оца другог и трећег подносиоца представке и нашао да је спорно земљиште заиста припадало прецима подносилаца представке, тј. оцу, дједу и прадједу, али да га тужитељи нијесу наслиједили након смрти њиховог претка 1997. године, обзиром да наведена земља није била у власништву њиховог претка у тренутку његове смрти. Током поступка је утврђено да је предметно земљиште национализовано 1990.године, што је произилазило из извода уписника СО Тиват. Поред тога, утврђено је да је предметно земљиште неспорно шума у зони морског добра, да је било државно власништво на основу члана 13 Закона о државној својини као и да на основу тога тужитељи не могу тражити земљиште. Наведена пресуда је потврђена од стране Вишег суда у Подгорици и Врховног суда Црне Горе. Такође, одлучујући по уставној жалби, Уставни суд Црне Горе је нашао да у конкретном случају није било повреде права на правично суђење и права на имовину.

Подносиоци представке су се обратили Европском суду за људска права, при том се жалећи на незакониту де фацто експропријацију њихове имовине без било какве компензације (члан 1 Протокола 1) и арбитрарно образложење одлука домаћих судова (члан 6 Конвенције).

Анализирајући околности предметног случаја, Европски суд је прихватио тврдње Заступника да је предметна представка у погледу члана 1 Протокола 1 неприхватљива ратионае темпорис, обзиром да је предметно земљиште национализовано током 1990.године, прије смрти претка подносилаца представке и много прије него је Конвенција ратификована од стране Црне Горе. Имајући у виду чињеницу да је одузимање власништва или другог права ин рем у начелу моментални акт и не производи трајно стање "лишавања права", Европски суд је утврдио да је у овом дијелу предметна представка неприхватљива ратионе темпорис са одредбама Конвенције у смислу члана 35 став 3 (а).

У погледу наводне повреде члана 6 Конвенције, односно наводне арбитрарности пресуда домаћих судова, Европски суд је прихватио наводе Заступника и подсјетио да право на образложену пресуду у смислу члана 6 обавезује судове да дају образложење за своје одлуке, али да се то не може схватити као обавеза да се пружи детаљан одговор на сваки аргумент. У том смислу, Европски суд је примијетио да су подносици представке тужбом искључиво тражили утврђење права својине по основу наслеђа, те да њихов последњи предак није био уписан као власник предметне парцеле у моменту његове смрти 1997.године. Национални судови су дали конкретне и експлицитне разлоге за одбијање тужбеног захтјева, те су други наводи подносилаца представка били без значаја за коначну одлуку у овом предмету.

Европски суд је већином гласова утврдио да није било повреде члана 6 Конвенције, а уз пресуду је приложено издвојено мишљење троје судија о неслагању у вези са претходном одлуком у дијелу члана 6 Конвенције.

Ова пресуда Европског суда ће постати правоснажна у складу са околностима из члана 44 став 2 Ковенције.


Заступник Црне Горе пред
Европским судом за људска права,

Валентина Павличић

Везани чланци:

Потпредсједник Копривица положио вијенац поводом 25 година страдања жртава у Мурину 30.04.2024.
Са летова авионом Владе Црне Горе скинута ознака тајности 30.04.2024.
Шћекић: Црна Гора не смије дозволити да трагедија у Мурину буде заборављена 30.04.2024.
Спајић: Влада ће наћи начин да породице жртава буду обештећене 30.04.2024.
Да ли вам је садржај ове странице био од користи?