Пресуда против Црне Горе пред Европским судом за људска права у Стразбуру

Европски суд за људска права у Стразбуру („Европски суд“) донио је пресуду у предмету Шарановић против Црне Горе којом је у дијелу прогласио представку очигледно неоснованом у смислу члана 35 став 3 (а) и став 4 Европске конвенције о људским правима и основним слободама (“Конвенција“), а у дијелу преурањеном у смислу одредби члана 35 став 1 и став 4 Конвенције. Истовремено, Европски суд је у дијелу утврдио повреду права на слободу и сигурност из члана 5 став 1 (ц) Конвенције.

Представку је поднио црногорски држављанин, пок. г-дин Слободан Шарановић, због притвора који му је одређен у кривичном поступку који је против њега покренут од стране надлежног Вишег државног тужилаштва у Подгорици. Против подносиоца представке је покренута истрага због основане сумње да је починио кривична дјела криминално удруживање и тешко убиство путем подстрекавања у односу на оштећеног Н.Б., који је претходно убијен у Београду. Против подносица представке је истовремено вођен кривични поступак поводом истог догађаја од стране надлежних органа Републике Србије. С обзиром на то да је предметно кривично дјело дијелом почињено и на територији Црне Горе, надлежно црногорско тужилаштво је одлучило да покрене истрагу против подносиоца представке. Подносиоцу представке је притвор одређен рјешењем судије за истрагу почев од 10.04.2014.године, након чега му је више пута продужаван од стране надлежних судова. Током трајања притвора Више државно тужилаштво у Подгорици је против подносиоца представке три пута подносило оптужницу надлежном вијећу Вишег суда у Подгорици. Предметна оптужница је сва три пута враћена Вишем државном тужилаштву на допуну истраге. У представци је посебно указано да у периоду између 15.11.2014.године и 15.12.2014.године притвор подносиоца представке није био законит, јер је Виши суд у Подгорици пропустио да испита основаност његовог притвора у фази истраге у року од мјесец дана, како је прописано законом. Представком се такође жалио на разумност цјелокупне дужине притвора који је укупно трајао 2 године и 8 мјесеци у фази истраге, при чему оптужница против подносиоца представке никад није ступила на правну снагу, као и на недовољну образложеност рјешења о продужењу притвора. У односу на претходно, подносилац представке је 2015.године поднио и уставну жалбу, која је одбијена одлуком тог суда од 29.05.2015.године. У представци је указано да предметна одлука Уставног суда Црне Горе није била образложена у односу на његове жалбе, због чега је наводно повријеђено његово право на образложену пресуду од стране Уставног суда. Подносилац представке је поднио и другу уставну жалбу, која је још увијек у раду код Уставног суда Црне Горе. 

Подносилац представке је трагично настрадао 11.03.2017.године, након чега је његова супруга обавијестила Европски суд да жели да настави са поступком по представци.

Европски суд је у својој пресуди поновио становишта из пресуде Мугоша против Црне Горе и утврдио да је одредбама ЗКП-а јасно формулисана обавеза домаћих судова да сваких мјесец дана до ступања оптужнице на правну снагу, испитају да ли још постоје разлози за притвор или не и зависно од тога, да продуже или укину притвор. С обзиром на то да су рјешења о продужењу притвора у релевантном периоду (прије доношења правног става Врховног суда Црне Горе од 17.01.2017.године о обавези придржавања рокова за контролу притвора) имала мањак прецизности у смислу трајања и продужења притвора, као и недостатак досљедности, све претходно их је чинило непредвидивим у њиховој примјени. С тим у вези, притвор подносиоца представке је био законит до 15.11.2014.године, што је био последњи дан важења претходног рјешења о продужењу притвора од 15.10.2014.године, док је након тог дана, а закључно са доношењем сљедећег рјешења о продужењу притвора од 15.12.2014.године, његов притвор био „незаконит“ у смислу одредби члана 5 став 1 Конвенције, због чега је Европски суд утврдио повреду тог члана.

Подносилац представке се жалио и на дужину притвора, указујући да је притвор у истрази ограничен на шест мјесеци до ступања оптужнице на правну снагу, док је у његовом случају притвор трајао преко двије године. Испитујући представку у овом дијелу, Европски суд је указао да релевантне одредбе ЗКП-а прописују обавезу подношења оптужнице у року од 6 мјесеци, а не ступање оптужнице на правну снагу у том року. Такође је указао да ниједна одредба не прописује обавезу ступања оптужнице на правну снагу као услов за продужење притвора након протока 6 мјесеци. Европски суд је констатовао да међу странама није било спорно да је отпужница у сва три случаја предата надлежном вијећу Вишег суда у Подгорици у прописаном року. Уз изузетак периода од 16.11.2014.године до 15.12.2014.године, притвор подносиоца представке је током цијелог трајања контролисан у законским роковима. Коначно, релевантне законске одредбе прописују да притвор може трајати највише 3 године од подизања оптужнице до доношења првостепене пресуде, при чему је подносилац представке пуштен из притвора након 2 године и 8 мјесеци. Узимајући у обзир наведено, Европски суд је утврдио да је предметно законодавство довољно прецизно и предвидљиво у својој примјени и да продужење притвора подносиоцу представке након протока 6 мјесеци није било незаконито, због чега је представка у овом дијелу проглашена очигледно неоснованом.

У односу на притужбе које се односе на недовољну образложеност рјешења о продужењу притвора, Европски суд је констатовао да су исте притужбе изнијете у другом поступку пред Уставним судом. Како је тај поступак још увијек у току пред тим судом, представка је у овом дијелу одбачена као преурањена.

Притужбе подносиоца представке које се односе на недовољну образложеност одлуке Уставног суда од 25.05.2015.године, Европски суд је одбацио као очигледно неосноване и утврдио да је у конкретном случају Уставни суд експлицитно одговорио на све жалбене наводе подносиоца представке.

Подносилац представке је поднио захтјев за накнадом нематеријалне штете у износу од 100.000,00 €, као и захтјев за трошковима поступка у износу од 6.388,53 €. Европски суд је одлучио да је под околностима случаја утврђење повреде довољно правично задовољење за било коју нематеријалну штету коју је могао трпјети подносилац представке. У погледу трошкова поступка, Европски суд је нашао оправданим да досуди износ од 1.500,00 € на име свих трошкова и издатака поступка пред тим Судом.

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним чланом 44 став 2 Конвенције и може бити предмет редакцијске измјене. Пресуда ће бити преведена и публикована по правоснажности исте.