Говор предсједника Владе РЦГ Мила Ђукановића на 5. Економском форуму Сјеверне и Јужне Европе

Говор предсједника Владе РЦГ Мила Ђукановића на 5. Економском форуму Сјеверне и Јужне Европе о актуелним дешавањима у Источној/Југоисточној Европи

Вилниус (Литванија), 12-14 септембар 2004.


Поштовани предсједавајући,
Даме и господо,

Захваљујем организаторима овог еминентног скупа на позиву да, као представник једне мале балканске државе, која има велике европске циљеве и наде, кажем нешто о ситуацији и изазовима пред којима се налази Црна Гора и Југоисточна Европа, на путу пуне интеграције у Европску Унију и евроатлантске структуре.

Будућност земаља Југоисточне Европе је, без сумње, у њиховој европеизацији и суштинском уједињењу са Европском Унијом. Не можемо говорити о уједињеној Европи, ако не водимо рачуна што се дешава изван граница ЕУ. Искуство нас учи да се нестабилност у једном дијелу, брзо рефлектује на други. А, европске интеграције су, прије свега, питање мира, стабилности и просперитета за све грађане. Из тих разлога, визија уједињене Европе подразумијева заједничку одговорност за њено остваривање, независно од тога да ли се ради о малим или великим земљама, богатим или сиромашним, државама чланицама или кандидатима. На тим основама ЕУ је током посљедњих година развијала и јачала проактивну стратегију за демократизацију земаља Југоисточне Европе и њихову пуну интеграцију у ЕУ. Овај стратешки приоритет, ЕУ је демонстрирала кроз процесе приступања и процес стабилизације и придруживања, као европски путоказ за све земље региона.

Југоисточна Европа у цјелини је данас у бољем стању него што је то икада био случај у новијој историји. Доста тога је урађено, а много тога још предстоји.

Бугарска и Румунија би требало да 2007. постану пуноправне чланице ЕУ. Резултати које постижу су значајни, не само за њихове народе, већ и за нас- њихове сусједе. Хрватска, такође, напредује на европском путу, што је потврђено и недавним добијањем статуса кандидата за чланство у ЕУ. Остале земље Западног Балкана су у различитим фазама процеса придруживања Европској Унији. Македонија је одмакла у спровођењу Споразума о стабилизацији и придруживању, док је Албанија у фази његовог закључивања. Очекивања су да би Босна и Херцеговина ускоро могла да отпочне преговоре о Споразуму.

Србија и Црна Гора су, нажалост, са аспекта уговорних односа са Европском Унијом, на репу европских интеграција. Овдје бих се, укратко, осврнуо на основне разлоге за такво стање. Државна заједница Србија и Црна Гора је, уз снажан утицај и својеврсне гаранције ЕУ, конституисана са циљем да убрза процес европских интеграција. На што упућују конкретни резултати и досадашње искуство? Одсуство пуне сарадње са Хашким трибуналом и нефункционалност државне заједнице су основни разлози због којих је, од настанка државне заједнице, блокиран њен процес придруживања ЕУ. Док се први услов искључиво односи на Србију, други је повезан са Црном Гором. То од почетка потенцира кључно питање: Који је то оквир који омогућава несметани процес реформи и европски пут и Црне Горе и Србије? Евидентно, то није државна заједница. То могу бити демократска Србија и демократска Црна Гора, које ће према ЕУ напредовати сагласно својим капацитетима и, на темељу европских стандарда и вриједности, реафирмисати и јачати свестране везе и сарадњу, која је утемељена кроз историју.

Са великим охрабрењем и надом очекујемо предстојећу конкретизацију приступа тзв. двоструког колосјека, који су недавно подржали министри иностраних послова Европске Уније, на састанку у Мастрихту. Очекујемо да ће се тиме избјећи да, Црна Гора или Србија, због различитих система, могућности и интереса, буду талац једна друге, на њиховом европском путу. Уосталом, историја европских интеграција показује да је Европа увијек успијевала да се успјешно носи са сличним ситуацијама, разборитим прибјегавањем, аранжманима и моделима који омогућавају да се дође до компромиса који не слаби њене есенцијалне принципе. Оваква способност била је карактеристика ''Метода Заједнице'' на основу кога је настала садашња Европска Унија. Таква вриједност, коју је потврдило вријеме, омогућавала је да процес европских интеграција превазиђе разне кризе. Дакле, различите форме дубље интеграције имају дугу традицију у еволуцији ЕУ, посебно у области монетарне и социјалне политике, као и правосуђа и унутрашњих послова. Све у свему, овакав вид диференцијације није водио подјели Европе, већ супротно доприносио је развоју и конструктивном превазилажењу проблема, у интересу свих држава чланица. Овај концепт је посебно добио на тежини у свијетлу посљедњег таласа проширења Европске Уније и прихватања да ће групе земаља напредовати различитом брзином. То је резултат спознаје да је тешко очекивати да све земље појединачно могу остварити једнаким интензитетом исте резултате у свим областима ЕУ.

У принципу, Црна Гора не би имала посебних тешкоћа да испуни услове за чланство у ЕУ. При томе, свјесни смо да има доста задатака које треба да остваримо прије него што би могли да се квалификујемо за пуноправно чланство у ЕУ. Цијенимо да смо већ активно ангажовани у процесу њиховог рјешавања. Изградили смо нове контуре политичког и економског система, свјесни да је његова пуна трансформација и интеграција у ЕУ и евро-атланске структуре комплексан процес који захтијева вријеме. У том контексту, указао бих на неке од резултата које смо остварили. Постигли смо велики напредак на пољу сузбијања инфлације, незапослености и јачања политичке и макроекономске стабилности. Потпуно смо посвећени отварању свог тржишта према сусједима и према ЕУ. Такође, стално смо ангажовани на унапређењу инвестиционе климе за све инвеститоре домаће и стране. Јер, када погледамо економије земаља које су успјеле да привуку висок ниво и квалитет директних страних инвестиција, примјећујемо да то нијесу урадиле кроз посебне подстицаје за стране инвеститоре, већ изградњом система који улива повјерење дакле, кроз ефикасан и поуздан правни систем, поуздану, транспарентну и способну јавну администрацију, партнерство јавног и приватног сектора, развој кључне инфраструктуре итд. Циљ нам је изградња система који ће моћи несметано да функционише у оквиру текућих регионалних, европских и глобалних интеграција и да се носи са појачаном међународном конкуренцијом.

На плану интеграције појединих земаља региона у структуре НАТО-а, опет су Србија и Црна Гора на зачељу тог процеса. На овом примјеру се још драстичније огледају слабости државне заједнице. Црна Гора је била спремна за Партнерство за мир на Самиту у Истанбулу. Није примљена због несарадње Србије са Хашким трибуналом. Црна Гора ни најмање није партиципирала у том проблему. То најилустративније говори о посљедицама аранжмана који, у конкретном случају, једну од држава чланица ставља у позицију таоца. Јасно је да зато што смо претходно прихватили трогодишњи прелазни аранжман у функционисању државне заједнице, морамо солидарно сносити дио одговорности. Међутим, поставља се питање да ли је за међународну заједницу важнија државна заједница (привремена и нерационална) или да сваки дио Европе- дакле и Црна Гора улази у интеграције када за то испуни услове.

Све ово упућује да је рјешавање преосталих отворених питања у региону, предуслов за његову трајну стабилност. То је, прије свега Косово. Не дијелим одређена мишљења која потенцирају зависност рјешавања проблема Косова и питања односа Србије и Црне Горе. Међутим, увјерен сам да одлагање њиховог рјешавања значајно успорава, ако не и блокира, реформске процесе и европску перспективу, појединачно и регионално.

Посљедњи талас проширења ЕУ се са правом означава као преломни историјски корак и успјех. Међутим, процес уједињења Европе још увијек није комплетан. Важна и стратешка одлука у овом правцу је већ донијета. Визија уједињене Европе је афирмисана и на Солунском самиту. Кључно питање које се сада поставља јесте развој кохерентне стратегије која ће обликовати сљедећу фазу проширења, комбинујући отвореност ЕУ са садржајном политиком добросусједства. Притом, даљи развој сарадње у оквиру политике добросусједства ЕУ требало би да узме у обзир специфичности појединих региона. Због тога је важно да се ова политика развија у тијесној сарадњи са државама партнерима, као и да има одговарајућу финансијску потпору. Тим прије, што морамо да превазиђемо и посебне хендикепе, нарочито у економији, који су у случају нашег региона више од онога што се уобичајено детерминише историјским факторима изван наше властите контроле. Дакле, историјски услови, заоставштина комунизма, конфликата и дубоког економског заостајања, сами по себи ограничавају појединачан и заједнички капацитет региона и потенцирају важност подршке, далеко веће од оне која је била неопходна државама које су приступиле ЕУ. Јер, једино када грађанима пружимо увјерљиве и опипљиве доказе европске перспективе, можемо рачунати на њихову пуну подршку и активан однос.

Стога, када говоримо о европским перспективама овог региона, без намјере да релативизујем терет одговорности који је у највећем степену на националним властима, рачунамо и на снажнију социјалну кохезију и економски динамизам ЕУ према овом региону.

Актуелни процес стварања зоне слободне трговине у региону Југоисточне европе, заједно са планираном либерализацијом у области услуга, омогућиће да тржиште од преко 55 милиона потрошача постане регион реалних потенцијала и економског развоја. Укидање разноврсних ограничења и што већи степен хармонизације унутар региона водиће већој специјализацији, бољем коришћењу расположивих ресурса, смањењу трошкова пословања и оптималним ефектима тзв. економије обима. Интегрисани регион отвара простор за привлачење крупних директних инвестиција, вишеструко повећање трговинских токова унутар региона, као и интер-регионално, што се потврђује као суштински елеменат економског развоја.

Креирање зоне слободне трговине, међутим, потенцира и значај веће међународне подршке на обезбјеђивању осталих претпоставки за пуну валоризацију ових могућности. То се посебно односи на подршку у правцу смањења неприхватљиво високих стопа незапослености и ниских инвестиција у региону. Свједоци смо резултата које је ЕУ остварила у развоју сиромашнијих региона и земаља, користећи и механизам директне помоћи у склопу тзв. кохезионих и структуралних фондова ЕУ. Такође, то су и санација, модернизација и развој транспортне, енергетске и телекомуникационе инфраструктуре. У том контексту, посебно истичем важност међународне подршке за изградњу Јадранско-јонске ауто цесте. Поред тога, развој пуног капацитета међусобне трговине, инвестиција и сарадње, како унутар региона, тако и са ЕУ, указује на важност ефикасног менаџмента спољних граница, да би се избјегло да проблеми везано за физичку инфраструктуру, миграције, царинске процедуре, граничне контроле блокирају или успоравају слободан проток људи или роба.

Увођење шенген виза се, углавном, види као нова линија подјела у Европи. При томе, постоји пуна свијест да је потребно да радимо на испуњавању кључних услова да би се обезбиједила флексибилнија визна политика ЕУ.

На крају, институционална сарадња региона са ЕУ би се могла продубити и кроз моделе парцијалног чланства у појединим областима европске интеграције. Такав примјер је управо лансиран предлогом Уговора о успостављању заједничког тржишта енергетике у Југоисточној Европи.

У очекивању да ће данашњи скуп допринијети обогаћивању заједничке стратегије убрзања процеса придруживања земаља овог региона у европске и евро-атлантске структуре, захваљујем на пажњи.

Вилниус, 13. септембар 2004.