Предсједник Владе РЦГ Мило Ђукановић одржао излагање на тему ''Европа изван проширења стратегије за успјех'', на међународној конференцији ''Уједињење Европе поуке за будућност'' у Берлину

МИЛО ЂУКАНОВИЋ, ПРЕДСЈЕДНИК ВЛАДЕ ЦРНЕ ГОРЕ

Међународна конференција ''Уједињење Европе поуке за будућност''


Поштовани предсједавајући,

Даме и господо,


Захваљујем организаторима на могућности да се обратим овом еминентном скупу на тему ''Европа изван проширења стратегије за успјех''.

Најновији талас проширења Европске Уније се са правом означава историјском раскрсницом, јер представља много више од још једне етапе у историји европске интеграције. Сада се отварају могућности за суштинско уједињење већег дијела европског континента. То је, истовремено, велика одговорност и обавеза према будућности, како би овај вијек означио остваривање визије уједињене Европе Европе мира, стабилности и просперитета, Европе једнаких могућности, Европе која је стабилна и снажна у њеним различитостима, Европе која је безбједна лука за њене грађане и нада за остале државе. Таква визија подразумијева активно учешће и заједничке напоре свих, независно од тога да ли се ради о малим или великим државама, чланицама или кандидатима ЕУ.

Потребно је осигурати да се што прије превазиђе недопустиво дубоки јаз између сиромашних и богатих дјелова Европе или, што би било опасније, да се он продуби. Јер, не може се говорити о стабилној и просперитетној Европској Унији, ако изван њених граница, такође, не постоји стабилност, развој, демократија и просперитет. У интересу је ЕУ да њени сусједи дијеле и баштине исте вриједности и да на тим основама планирају свој укупан развој. Из тих разлога, не смије се дозволити нова линија подјеле европског континента, након проширења ЕУ. У том свијетлу, поздрављамо циљеве нове политике добросусједства ЕУ. Очекујемо да ће се она даље обликовати кроз отворен и стратешки дијалог са земљама партнерима и развој кохерентне стратегије, која ће предвидјети и одговарајуће финансијске ресурсе. Јер, као што је рекао предсједник Европске Комисије Барросо ''Европска Унија треба да усклади своје политичке амбиције са њеним финансијским ресурсима. Не можете имати више Европе са мање новца, посебно ако желимо приближан ниво солидарности према новим земљама чланицама, као што смо показали према мање развијеним регионима у прошлости''. У контексту европске перспективе земаља региона Западног Балкана, рекао бих да је више демократије, више владавине права, више поштовања људских и мањинских права, условљено превазилажењем дубоког економског заостајања региона, што потенцира важност подршке, далеко веће од оне која је била потребна државама које су приступиле ЕУ. Тим прије, што се не би смјели заваравати да националисти и популисти не станују више у Европи, као и да је потпуно елиминисана опасност од конфликата и страдања на европском континенту. При томе, нагласио бих да институционализацију односа са ЕУ посматрамо не само у свијетлу чланства у ЕУ, већ и као веома значајан механизам наше сопствене трансформације и пуног прилагођавања моделу и стандардима ЕУ.

Стога, цијеним да се у овој фази поставља неколико кључних питања: Који су то политички предуслови за стабилизацију региона? Што су кључне претпоставке за динамичнију трансформацију региона у правцу његове пуне интеграције у ЕУ? Гдје су границе ЕУ? На који начин ће најновије проширење ЕУ утицати на другачије обликовање политичких и економских односа ЕУ према њеним сусједима? Како се може подстаћи и осигурати снажнија социјална кохезија и продубити разни модели сарадње ЕУ са новим сусједима. У том контексту, у којој мјери актуелни приступ ЕУ, артикулисан кроз процес стабилизације и придруживања, води остваривању ових цијева?

Тачно је да близина тржишту ЕУ повећава економску атрактивност сусједних региона и подручја. Међутим, исто тако потенцира важност других питања, као што су адекватна транспортна, енергетска и телекомуникациона инфраструктура, као и менаџмент спољних граница. У том смислу, поздрављамо предлог Уговора ЕУ о успостављању заједничког тржишта енергетике у Југоисточној Европи, којим је предвиђено пуно интегрисање овог региона у ЕУ.

Сада бих се посебно осврнуо на политичке претпоставке за трајну стабилизацију овог региона и остваривање његове европске перспективе. Ма колико да је суочавање са незавршеним питањима на Балкану комплексан и тежак задатак, њихово рјешавање се намеће као императив. Јер, незавршени процеси на Балкану су извор нестабилности, национализма и стална пријетња миру и развоју. То се, прије свега, односи на Косово, као једини преостали безбједносни проблем у региону. Питање односа између Црне Горе и Србије је сасвим другачијег карактера. То је демократско и развојно питање. Због тога, не дијелим одређена мишљења која потенцирају међусобну условљеност рјешавања косовског проблема и будућих односа између Црне Горе и Србије. Евидентно, одлагање њиховог рјешавања успорава, ако не и блокира, њихов европски пут. То је, нажалост, демонстрирано на примјеру државне заједнице Србије и Црне Горе. Супротно основним мотивима и очекивањима који су довели до њеног конституисања, под патронатом ЕУ, потврдило се да овај оквир заједништва Црне Горе и Србије није ни политичко, ни функционално рјешење за њихову европску и евроатлантску интеграцију, већ још један неуспјешан балкански експеримент. Ово искуство потенцира кључно питање: Да ли је заиста паметно да увијек чекамо да се нешто потврди као неефикасно и нефункционално да би се тек тада пробудили, прихватили реалност и окренули се стабилним рјешењима? Стога, основна идеја водиља би од почетка морала да почива на оним државним оквирима и аранжманима који омогућавају да се брже приближавамо зацртаном циљу економском просперитету и пуноправном партнерству са ЕУ и НАТО. Дакле, свједоци смо више пута потврђених доказа да су модели који омогућавају да свако преузме пуну одговорност за сопствени развој, реформе и испуњавање међународних обавеза, најбољи гарант појединачне и регионалне стабилности и развоја. То најбоље потврђује примјер Словеније, а на том путу је и Хрватска.

Са великим охрабрењем очекујемо разраду модела тзв. двоструког колосјека који су за Србију и Црну Гору недавно усвојили министри иностраних послова ЕУ. Надамо се да ће се тиме сузити и простор да због различитих могућности и интереса будемо талац једни другима. Јер, кључни услов операционализације и овог модела је пуна сарадња Србије са Хашким трибуналом. То изнова доводи у питање оправданост инсистирања на истеку трогодишњег периода предвиђеног Београдским споразумом, јер би се могло десити да поново констатујемо да се радило о још једном у низу неуспјелих компромиса. На тим основама, очекујемо да ће ЕУ подржати и подстаћи што скорији дијалог Црне Горе и Србије о коначном уређењу њихових међусобних односа.

Уосталом, историја европске интеграције показује да Европа увијек мора узети у обзир више опција. Овакав приступ је реафирмисан и даље развијен у процесу посљедњег проширења и усвајања Устава ЕУ. Наиме, различите форме уважавања специфичности нијесу водиле подјели Европе. Напротив, омогућиле су да се остваре њени стратешки циљеви и да се проблеми рјешавају конструктивно, у интересу свих. Јер, ријеч је не само о различитим капацитетима земаља чланица, већ неријетко и о различитом степену њихове спремности за интеграцију у свим областима ЕУ. Такође, одувијек су односи између великих и малих држава захтијевали посебан степен сензибилитета.

У увјерењу да са оптимизмом можемо гледати на заједничку европску будућност и да ће овај скуп допринијети остваривању такве визије, захваљујем на пажњи.

Берлин, 28. септембар 2004.