Пресуда против Црне Горе и двије одлуке у корист Црне Горе пред Европским судом за људска права у Стразбуру

Европски суд за људска права у Стразбуру („Европски суд“) донио је пресуду у предмету Деспотовић против Црне Горе, у којој је утврђена повреда члана 6 став 1 (право на правично суђење) Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Конвенција“), као и двије одлуке у предметима Бујковић против Црне Горе и Далматин против Црне Горе, у којим је одлучио да одбаци представке као неприхватљиве у складу са чланом 35 став 1, 3 и 4 Конвенције.

У предмету Деспотовић против Црне Горе подносилац представке је тужбом од 19. јуна 1998.године покренуо парнични поступак за накнаду штете пред Основним судом у Подгорици. Пресудом Основног суда у Подгорици од 12. маја 2007.године одбијен је тужбени захтјев, док је пресудом Вишег суда у Подгорици од 25. новембра 2008.године одбијена жалба тужиоца као неоснована и потврђена првостепена пресуда. Одлучујући о ревизији, изјављеној против пресуде Вишег суда у Подгорици, Врховни суд Црне Горе је пресудом од 18. фебруара 2009.године предмет вратио на поновно одлучивање. У поновљеном поступку, пресудом Основног суда у Подгорици од 19. новембра 2009.године поново је одбијен тужбени захтјев тужиоца, која пресуда је потврђена 16. априла 2010.године од стране Вишег суда у Подгорици. У коначном, пресудом од 1. јула 2010.године Врховни суд је одбио ревизију подносиоца представке и потврдио нижестепене пресуде.

Дана 24. септембра 2010.године подносилац представке је поднио уставну жалбу због повреде члана 6 Конвенције, која је одбијена одлуком Уставног суда Црне Горе од 25. фебруара 2011.године. 

Представка је поднијета Европском суду 3. марта 2011.године због наводне повреде члана 6 став 1 Конвенције усљед прекомјерне дужине грађанског поступка. 

Европски суд је утврдио да се у конкретном предмету, дужина поступка има рачунати од 3. марта 2004.године, тј. од дана ступања на снагу Конвенције у односу на Црну Гору. Предметни поступак је окончан 1. јула 2010.године пресудом Врховног суда Црне Горе, па је исти укупно трајао 6 година, 3 мјесеца и 28 дана на три нивоа надлежности. 

Испитујући основаност представке, Европски суд је, полазећи од своје добро установљене судске праксе, сматрао да је у наведеном предмету дужина поступка била прекомјерна и да није испунила захтјев “разумног рока”. Стога је прогласио представку прихватљивом и утврдио да је било повреде члана 6 став 1 Конвенције. 

С обзиром на то да подносилац представке није поднио захтјев за правично задовољење, Европски суд је у складу са тим сматрао да нема основа да му се додијели било који износ на име правичног задовољења. 

У предмету Бујковић против Црне Горе, подносилац представке је 22. маја 2003.године покренуо парнични поступак пред Основним судом у Бару против Општине Бар, ради накнаде материјалне штете и изгубљене добити. У септембру 2003.године, подносилац представке је тражио прекид предметног поступка до окончања другог парничног поступка, који је покренуо 2000.године пред истим судом и који је представљао претходно питање. Након окончања другог поступка, поступак је настављен у јануару 2009.године и окончан је у октобру 2010.године, пресудом Врховног суда Црне Горе.

Европски суд је сматрао да у наведеним околностима, дужина предметног поступка није била прекомјерна супротно члану 6 став 1 Конвенције, посебно ако се узме у обзир чињеница да је поступак прекинут по захтјеву подносиоца представке, при чему је након наставка исти окончан за мање од двије године на три степена надлежности. Из тих разлога, Европски суд је одбацио представку као очигледно неосновану у смислу члана 35 став 3 (а) и 4 Конвенције.

У предмету Далматин против Црне Горе подносилац представке је 22. јуна 2007. године поднио тужбу Основном суду у Подгорици, ради накнаде материјалне штете. Одлучујући о тужбеном захтјеву, Основни суд је пресудом од 22. априла 2010.године одбио исти као неоснован. Предметна пресуда је укинута одлуком Вишег суда у Подгорици од 28. јануара 2011.године. У поновљеном поступку, Основни суд је донио другу пресуду од 26. априла 2012. године којом је поново одбио тужбени захтјев подносиоца представке. Првостепена пресуда је потврђена 4. јуна 2013. године од стране Вишег суда, а у коначном и пресудом Врховног суда Црне Горе од 8. новембра 2013. године. 

Подносилац представке је 6. фебруара 2014.године поднио уставну жалбу, која је одбијена одлуком Уставног суда од 27. септембра 2016.године. 

Подносилац представке се жалио на наводну повреду члана 6 став 1 Конвенције због прекомјерне дужине трајања парничног поступка. Предмет је комунициран Канцеларији заступника Црне Горе пред Европским судом за људска права као WЕЦЛ предмет („wелл-естаблисхед цасе-лаw“). Претходно подразумијева да за чињенични и правни основ представке Европски суд има добро установљену судску праксу и да је мало вјероватно да ће доћи до одступања од те праксе. Из тих разлога уз представку је достављен и приједлог за пријатељско поравнање.

 

У писаном изјашњењу заступник Црне Горе је одбио да закључи пријатељско поравнање, из разлога што је сматрао да у конкретном нису испуњени услови прихватљивости представке. Наиме, у правној одбрани заступник је Европском суду указао да је подносилац представке погрешно истицао да је првостепена пресуда донијета након 5 година, тврдећи да је прва пресуда у предметном поступку била пресуда од 26. априла 2012. године. Полазећи од списа предмета који су достављени Европском суду, јасно је указано да је прва првостепена пресуда донијета 22. априла 2010.године, а не 26. априла 2012.године, што је било добро познато и самом подносиоцу представке. Имајући у виду обавезу странака да информишу Европски суд о свим информацијама од значаја за представку, те да непотпуне информације могу да доведу до злоупотребе права на представку, заступник је сматрао да је предметна представка неприхватљива у смислу релевантних одредби члана 35 став 3 (а) и 4 Конвенције.

Полазећи од чињеница предмета и изнијетих аргумената, Европски суд је закључио да подносилац представке заиста није доставио потпуне информације у представци и у каснијим дописима, нити је дао довољног објашњења за неоткривање тих информација. С тим у вези, Европски суд је оцијенио да такво поступање представља злоупотребу права на представку, због чега је исту одбацио.

Наведена пресуда и одлуке су постале правоснажне даном доношења и против њих није дозвољена жалба.