Пажња: Садржај ове странице је дио архивског садржаја и односи се на претходне сазиве Владе Црне Горе. Могуће је да су информације застарјеле или нерелевантне.
Архива

Изјава Заступнице Валентине Павличић поводом одлуке Суда у Стразбуру да одбаци захтјев за суспензију Закона о слободи вијероисповијести

Европски суд за људска права у Стразбуру обавијестио је 31. јануара 2020. године Канцеларију заступника да је одлучио да одбаци захтјев којим је тражена суспензија Закона о слободи вјероисповијести, цијенећи да нема доказа да су подносиоци овог захтјева под непосредњом пријетњом од наступања озбиљне и несагледиве штете по њих као странке, саопштила је данас Заступница Црне Горе при Европском суду за људска права Валентина Павличић

„Европски суд за људска права у Стразбуру је 31. јануара 2020. године обавијестио Канцеларију заступника да је, одучујући по захтјеву адвокатске канцеларије Радић из Београда, којом је тражена суспензија Закона о слободи вјероисповијести, одлучио да наведени захтјев о издавању привремене мјере одбаци, јер он није испунио критеријуме који су предвиђени правилима суда, односно није успио да докаже да су као странке били под непосредном пријетњом наступања озбиљне и несагледиве штете по њих као странке,“ изјавила је Заступница.

Навела је да је Канцеларија заступника Црне Горе информисана од стране Европског суда 29. јануара, да је адвокатска канцеларија затражила издавање наведене привремене мјере до доношења одлуке Уставног суда Црне Горе о поднијетој иницијативи за оцјену уставности и законитости наведенога Закона, коју је та иста канцеларија поднијела Уставном суду, или до склапања темељног уговора између Српске православне цркве и Владе Црне Горе или до одлучивања по поднијетој представци коју би та канцеларија евентуално поднијела, уколико Уставни суд Црне Горе донесе одлуку којом Закон прогласи уставним.

„Европски суд је затражио додатна обавјештења од њих као странака и нас је информисао да је донио одлуку којом је одбио, односно одбацио, такав један предлог. Морам да кажем да је, сходно Правилима Суда, члану 39, тачно објашњено шта значи издавање одређене привремене мјере и када се таква привремена мјера може издати. То је само у оним случајевима када странке учине вјероватним да ће наступити несагледиве посљедице или несагледива штета за њих као странке. Имајући у виду само изјашњење Суда по том основу, потпуно је од стране мене као Заступника била очекивана једна таква одлука Европског суда,“ појаснила је.

Заступница се осврнула и на оцјене адвокатске канцеларије Радић у вези са одлуком Европског суда из 2012. године по основу поднијете представке Епархије будимљанско-никшићке којом је тражена реституција црквене имовине и којом је навођена повреда неколико конвенцијских права, укључујући повреду права на правично суђење и права на имовину, као и повреде по основу дискриминације и по основу недјелотворног правног лијека.

„Дакле, они су се жалили по основу неколико наводно повријеђених права. Европски суд је потпуно јасно донио одлуку којом је такву представку прогласио неприхватљивом, не признајући повријеђено право на право имовине овој епархији, јер она нити је била носилац овог права у тренутку када се обратила Европском суду, нити у тренутку када су се обраћали националним институцијама Црне Горе, нити је имала по том основу легитимно очекивање да може да има одређено право имовине. Та одлука је потпуно јасна и не видим разлог за другачије било какво тумачење,“ навела је.

Заступница је нагласила субсидијарни карактер Европске конвенције, што значи да прије обраћања Европском суду све странке морају претходно да задовоље остваривање својих права пред националним државним органима.

„У том смислу, све што овај закон прописује прво мора да буде ријешено пред државним органима Црне Горе. Тек након тога, уколико нека од странака буде незадовољна са рјешењем одређеног правног питања може да се обрати Европском суду,“ закључила је Заступница.

Канцеларија Заступнице Црне Горе при Европском суду за људска права 


Да ли вам је садржај ове странице био од користи?