Пажња: Садржај ове странице је дио архивског садржаја и односи се на претходне сазиве Владе Црне Горе. Могуће је да су информације застарјеле или нерелевантне.
Архива

Европски суд за људска права одлучио у предмету Маџаровић и други против Црне Горе

Европски суд за људска права („Европски суд“) донио је пресуду у предмету Маџаровић и други против Црне Горе, који обухвата двије представке 54839/17 и 71093/17. У конкретном случају господин Михаило Маџаровић (први подносилац представке) и његове двије компаније, Зетмонт д.о.о. (други подносилац представке) и Бермонт д.о.о. (трећи подносилац представке) жалили су се на више конвенцијских повреда и то на повреду права на приступ суду и наводно одузимање имовине које је узроковано тиме, указујући у представци на повреду члана 6 (право на правично суђење), члана 13 (право на дјелотворан правни лијек) и члана 1 Протокола бр.1 уз Европску конвенцију (права на заштиту имовине).

Европски суд је наводе из прве представке подносиоца представке прогласио неприхватљивим и у том смислу одбацио његове наводе, док је наводе из друге представке прихватио и утврдио једино повреду права на приступ суду, односно повреду члана 6 став 1 Европске конвенције, док је притужбе подносиоца представке у вези повреде права на имовину ( члан 1 Протокола бр.1 уз Европску конвенцију) прогласио као очигледно неосноване и исте одбацио.

У конкретном случају радило се о два извршна поступка која су се водила пред Привредним судом у Подгорици, а која су била покренута против компаније Т. која је била основана и била у власништву двије компаније првог подносиоца представке Михаила Маџаровић и то компаније Зетмонт д.о.о. и компаније Бермонт д.о.о.. Поступак је покренут против компаније Т. као дужника, јер није испунила обавезе приликом узимања кредита код банке са сједиштем у Аустрији, а који кредит је био осигуран акцијама које је компаниија Т. држала у заједничком инвестиционом фонду. На одлуке Привредног суда којима је одлучено о преносу акција са компаније Т. као извршног дужника на банку као извршног повјериоца, компанија Т. је уложила жалбу Апелационом суду Црне Горе. 

У представци коју је Европски суд одбио као неосновану, примијетио је, да је Привредни суд донио двије одлуке, прву којом је наредио пренос акција компаније Т. на банку, док је другом одлуком извршена исправка прве, на које одлуке је компанија Т., као извршни дужник уложила жалбу Апелационом суду. Апелациони суд је одбио жалбу на прву одлуку као неосновану, док је жалбу на другу одлуку одбацио као недозвољену, јер је извршни дужник, односно лице И.П. у том предмету као новоименовани извршни директор компаније Т. повукао жалбу изјављену на друго рјешење. 

Без обзира на чињеницу што је И.П. повукао другу жалбу дужника, Европски суд је примијетио да је Апелациони суд испитао основаност прве жалбе дужника и одбио је, доносец́и образложену одлуку. Како су двије жалбе биле у меритуму исте, а у ствари су се односиле на садржај прве одлуке, суд је на тај начин ријешио све аргументе, укључујуц́и и оне из друге жалбе. Другим ријечима, ограничење које се примјењује у вези са другом жалбом није ограничило приступ суду подносиоцу представке на такав начин или у оној мјери да би била нарушена сама суштина права. Сходно томе, Суд је утврдио да је овај дио представке очигледно неоснован и да га треба одбити у складу са чланом 35 став 3 (а) и 4 Конвенције.

У представци у којој је утврдио повреду права на приступ суду, Европски суд је примијетио да су и у овом предмету постојале двије одлуке Привредног суда: главна, којом је одлучено о преносу акција компаније Т., и друга, којом се исправља главна. Извршни дужник, компанија Т. је у конкретном поступку уложила жалбу против обје одлуке, при чему су двије жалбе у основи исте, а обје су суштински повезане са главном одлуком. 

Европски суд је утврдио да Апелациони суд никада није испитивао основаност аргумената дужника који се односе на главну одлуку, било оне из прве жалбе или друге. Суд у вези с тим напомиње да су подносиоци представке имали законски основан интерес с обзиром да је одлука Привредног суда утицала и на њих и на дужника. Поред тога, жалбе су биле уредно поднијете, док је дужника још увијек заступао први подносилац представке, а прије него што је И.П. постављен за извршног директора. 

Европски суд је утврдио да је немогућност подносиоца представке да искористе лијек за који су разумно вјеровали да је доступан представљао непропорционалну сметњу, због чега је дошло до повреде члана 6 став 1 Европске конвенције.

Европски суд је такође утврдио да су наводи подносиоца представки очигледно неосновани када је у питању повреда права на мирно уживање имовине, односно члана 1 Протокола бр.1 и одбацио представку у том дијелу у складу са чланом 35 ставом 3 (а) и 4 Конвенције, закључивши да су подносиоци представке закључили уговоре о залози по својој слободној вољи, те да су прихватили услове и на тај начин гарантовали банкарски кредит акцијама наведеним у њима, те да не може спекулисати како би домаћи судови евентуално одлучили о њиховој жалби у вези преноса акција на повјериоца. 

Подносиоци представке су поднијели захтјев за исплату 11.860.140,00 еура на име материјалне штете, заједно са каматама од 9. јануара 2014. године до дана исплате. Такође су тражили 60.000,00 еура на име нематеријалне штете. Влада је оспорила захтјев подносилаца представке, сматрајући га неоснованим. Европски суд је утврдио да је наводна материјална штета била резултат поступка за који су подносиоци захтјева морали да сносе искључиву одговорност, па је неутврђујући никакву узрочну везу између утврђене повреде и наводне материјалне штете одбио ову тврдњу и подносиоцима представке додијелио укупно 3.600,00 евра на име нематеријалне штете.

Ова пресуда ће постати правоснажна у околностима утврђеним чланом 44 став 2 Конвенције и може бити предмет редакцијске измјене. Пресуда је објављена на сајту Европског суда и биће преведена и објављена по њеној правоснажности.

Заступник Црне Горе пред Европским судом за људска права
Валентина Павличић
Да ли вам је садржај ове странице био од користи?