Шеховић: Вртић је прилика коју не би требало пропустити

Писмо министра просвјете др Дамира Шеховића родитељима, поводом уписа дјеце у предшколске установе који је у току:


Уважени родитељи,


Родитељство је испуњеност, задовољство, срећа, али и највећи изазов и одговорност. Родитељи и старатељи су они који обликују дијете, постављају му основе за будућност у смислу изградње личности, односа с другим људима, те мотива за постигнуће. Они су „први учитељи свог дјетета“. Због тога што упућују, поучавају и усмјеравају на вриједности.

То их неминовно ставља пред велика питања у вези с тиме како праве вриједности пренијети млађима те како им на најбољи начин омогућити да се развијају. У овом процесу важно је насљеђе, још важнији утицај средине, али пресудна је њихова међусобна интеракција, чиме се постиже пуни развој дјететових потенцијала и способности.

Кључ емоционалне сигурности јесте у топлини дома, гдје су најмлађи окружени, како је природно и пожељно, великом пажњом. Они су полазиште и мотив својим родитељима и старатељима, у којима имају ослонац коме ће се стално враћати и због кога ће касније имати изграђен осјећај сигурности. Знају и знаће да су вољени и да су некоме први у животу.

Породица стога јесте примарни, али истовремено и узан друштвени оквир за развој дјетета. Управо зато рано учење и предшколско васпитање обезбјеђују активно учешће дјетета у заједници сличној њему. Осамостаљивање, привикавање на различите амбијенте, рјешавање конфликата, игра у групи... све су то кључни развојни фактори, који бивају на најбољи начин усвојени у предшколским установама.

Незамјенљиве су поуке које дјеци поклања рад и одрастање у предшколским установама: како да разумију да су вани једнаки с осталим другарима; како да прихвате да ће у нечему бити најбољи, а у нечему ипак не, те да је то потпуно у реду; како да оснаже себе тако што ће наћи начин да искажу свој став и кажу своје мишљење другима. Додатно, институционални приступ развоју дјетета обезбјеђује неопходан баланс и уједначен, стручан, структурисан, циљан, узрасно примјерен приступ свим развојним сегментима: интелектуалној, социјалној и емоционалној зрелости.

Разумљив је могући зазор родитеља и дјетета од нове средине за дијете. Ипак, оно ће некад морати изаћи у свијет и своје потребе суочити с истим таквим потребама других људи. А ако овакву врсту унутрашњег конфликта не научи да превазиђе, јавиће се проблеми. Другим ријечима, за најмлађе није увијек најбоље оно што им је најугодније. Сви, па и ми одрасли, растемо и унапређујемо се управо изласком из зоне комфора. Јер, већини нас најугодније је да, ни приватно ни пословно, не правимо било какве ризике. Најугодније је да не уносимо било какву промјену у: исхрану, дневну рутину, начин живота, избор људи којима смо окружени. Најугодније… али не и најбоље.

Дакле, заједно треба да градимо личности које спољни свијет гледају као шансу. А то радимо од најмлађих дана тако што ћемо дијете, кроз његов боравак у предшколској установи, научити да нови амбијент није увијек пријетња, већ и прилика: да се љепше игра, да се стекну пријатељи, да се нешто ново научи.

Изграђујмо личност дјетета заједно, удружени у овој племенитој мисији која ће бити подршка вама, родитељима - да знате да сте подигли зрелу, здраву и срећну особу. Тиме ће бити обезбијеђена и сигурност друштва - да с овако оснаженим и развијеним личностима, усмјереним на праве вриједности, може да рачуна на будућност.

Нека је дјеци срећан полазак у вртић!