Саопштење Министарства правде Републике Црне Горе

Министарство правде Републике Црне Горе, поводом изјаве предсједнице Интернационалне лиге хуманиста, бивше аустријске министарке и посланице др. Соње Штигелбауер, о учешћу Црне Горе у ратним дешавањима на подручју бишве Југославије и о одговорности њених званичника из тог периода, саопштава:

1. Наводи из поменуте изјаве, којима се пледира на инволвираност Црне Горе и њених државних органа у ратним операцијама на дубровачком ратишту, као и на одговорност њених званичника из тог периода, немају утемељење у релевантним чињеницама. Наиме, у вријеме ових догађаја Црна Гора је егзистирала као република у федералној Југославији и о свим питањима мобилизације и употребе војних јединица одлучивали су федерални органи у складу са уставним и законским устројством тадашње Југословенске народне армије. Ратне операције на дубровачком ратишту изводиле су јединице Југословенска народне армије, које су биле директно подређене Генерал штабу Југославије и федералном Врховном савјету одбране, а предсједник Владе и Скупштине Републике Црне Горе нијесу били чланови Врховног савјета одбране, нити су на било који начин могли учествовати у доношењу одлука у вези са руковођењем и командовањем оружаним снагама.

2. Желимо да подсјетимо јавност Црне Горе да је Предсједништво Црне Горе на сједници од 24.10.1991 године, а након што је констатовало да од Штаба врховне команде оружаних снага СФРЈ није добило сагласност да се двије јединице Југословенске народне армије из Црне Горе које су упућене у Двор на Уни и даље на ратиште у Хрватској, врате у Црну Гору, донијело одлуку да се оне организовано врате у касарне у тадашњи Титоград и Даниловград. Предсједништво је тада упутило позив свим старјешинама и војницима да се врате у Црну Гору, а о томе је обавијештена и тадашња Скупштина Црне Горе. Тиме је исказан јасан државни однос Црне Горе да њени војници и резервисти не учествују у ратним операцијама које су биле у функцији познатих политика или познате политике тог времена од које се Црна Гора дистанцирала.

3. Изјавом г-ђе Штигелбауер, одговорност за судбину депортованих лица муслиманске народности из Црне Горе у Босну и Херцеговину у 1992 години, настоји се у потпуности ставити на терет Црној Гори и представницима њене власти из тог периода. При томе се пренебрегава чињеница да су државни органи Црне Горе грађане муслиманске и српске народности предали надлежним органима са подручја Босне и Херцеговине на основу нихових потражница, примјењујући тада важеће савезне прописе, а тежња да се сама депортација оквалификује као дефинитивни злочин за који је одговорна Црна Гора и њени званичници, сама по себи води ка својеврсној аболицији криваца за смрт ових лица, какву посљедицу надлежни органи Црне Горе у вријеме поступања по потражницама нијесу могли реално предвидјети.Напомињемо да Црна Гора није бјежала од тога да се бави суочавањем са прошлошћу, а што потврђује чињеница да је 1993 године Скупштина Црне Горе формирала парламентарну комисију ради испитивања свих околности предметног догађаја, те да се сада пред надлежним судовима разматра кривичноправни и грађанскоправни аспект овог догађаја и увјерени смо да ће правосудни органи на основу крајње одговорног сагледавања свих релевантних доказа разјаснити чињенице од одлучног значаја.

4. Поменутом изјавом такође се указује на одговорност Црне Горе за догађаје у селу Буковица Општина Пљевља, на рубном дијелу Црне Горе уз границу са Босном и Херцеговином. С тим у вези губи се из вида да насиље над грађанима овог села, које је узроковало и њихово исељење, нијесу предузели грађани Црне Горе, нити припадници њених државних органа, већ упади екстремних појединаца са подручја Републике Српске, што доказује и пресуда Основног суда у Пљевљима, којом је једно лице, иначе држављанин Босне и Херцеговине, правоснажно осуђено за подметање пожара на стамбеним и пољопривредним објектима грађана села Буковице.

5. Црна Гора, иако је била изложена двоструким санкцијама од стране Међународне заједнице и режима Слободана Милошевића, није пренебрегла обавезу да пред својим судовима покрене питање одговорности за ратне злочине и да међу првим државама у региону правоснажано оконча два поступка за ова тешка кривична дјела, чиме је показала своју приврженост транзиционој правди и одлучност да се правди приведу сви прекршиоци тешких кршења међународног хуманитарног права.

6. Такође, Министарство правде подсјећа да је Црна Гора у вријеме ратних операција у Босни и Херцеговини, без могућности да било који начин утиче на њихово одвијање, примила десетине хиљада избјеглица свих вјера и нација и у то вријеме у Црној Гори је било 120 хиљада избјеглица, што ће рећи да је сваки пети становник био избјеглица. Црна Гора од несрећа тих људи није правила свој политички маркетинг, нити је своју хуманост третирала средством политичке афримације, већ хуманом и људском обавезом која је иманентна њеној традицији и реалности. Али, за Црну Гору је неприхватљиво да личност која је на челу Интернационалне лиге хуманиста, чији су утемељивачи истакнути нобеловци, превиђа чињенице, а вриједносне судове изриче на темељу изјава једног броја појединаца који су у демократској Црној Гори увијек могли да изнесу свој негативни став о свим питањима, па и о овим о којима је ријеч.

7. Формулација из изјаве г-ђе Штигелбауер, према којој се указује на одговорност највиших представника црногорске власти у догађајима из периода 1992 1995 године, када је у Босни и Херцеговини био рат, представља изрицање директне пресуде, што је неспојиво са функцијом бившег министра и истовремено се коси са принципима хуманости и начелима Интернационалне лиге хуманиста, а нарочито када се има у виду оцјена из пресуде Међународног суда правде у Хагу, донијете у случају Босна и Херцеговина против Србије и Црне Горе, да војни ефективи на подручју Босне и Херцеговине "нијесу били под ефикасном контролом власти СРЈ", а поготово не под контролом државних органа Црне Горе, који у вријеме ратних дешавања нијесу имали било каквог утицаја на командовање војним јединицама, јер је та надлежност припадала федералним органима.


8. Уважавамо потребу суочавања са прошлошћу, уосталом то је Црна Гора најбоље показала, али не суочавање са прекрајањем чињеница што у својој изјави имплицира г-ђа Штигелбауер, чиме се она директно сукобљава са начелима инстититуције чији је предсједник.


М И Н И С Т А Р
Мираш Радовић