У складу са одредбом члана 13 Уредбе о избору представника невладиних организација у радна тијела органа државне управе и спровођењу јавне расправе у припреми закона и стратегија („Службени лист ЦГ“, број: 41/18), Министарство културе и медија, сачинило је

ИЗВЈЕШТАЈ

О ОБАВЉЕНОМ КОНСУЛТОВАЊУ ЗАИНТЕРЕСОВАНЕ ЈАВНОСТИ

У складу са одредбом члана 12 Уредбе о избору представника невладиних организација у радна тијела органа државне управе и спровођењу јавне расправе у припреми закона и стратегија („Службени лист ЦГ“, број: 41/18), Министарство културе и медија је дана 18.03.2024. године, упутило јавни позив органима, организацијама, удружењима и појединцима (у даљем тексту: заинтересованој јавност) да се укључе у почетну фазу припреме Нацрта закона о измјенама и допунама Закона о кинематографији и доставе своје иницијативе, приједлоге, сугестије и коментаре у писаном и електронском облику.

Заинтересована јавност је позвана да достави своје иницијативе, приједлоге, сугестије и коментаре у писаном облику Министарству културе и медија на адресу Његошева бр. 83, 81250 Цетиње или у електронском облику на е-маил адресу: огњен.дамјановиц@мку.гов.ме.

Консултовање заинтересоване јавности у почетној фази припреме Нацрта закона о измјенама и допунама Закона о кинематографији, трајало је 15 дана од дана објављивања јавног позива на интернет страници Министарства културе и медија, као и порталу е-управе.

У периоду одређеном за консултовање заинтересоване јавности, није било заинтересованих субјеката за учешће у консултацијама и није било достављених иницијатива, приједлога, сугестија и коментара.

Након истека рока за консултовање заинтересоване јавности, достављен је јединствен приједлог од стране Оне Црна Гора д.о.о, Црногорски Телеком А.Д. Подгорица, Друштво за телекомуникације „МТЕЛ“ д.о.о, „ТЕЛЕМАЦХ ЦРНА ГОРА“ д.о.о, који гласи:

„Предлаже се брисање одредаба члана 36, став 2, тачка 3 и 5 Закона о кинематографији, којима је прописано да су обвезници издвајања средстава за филмски фонд, у смислу става 1 члана 36 Закона оператори пружања услуга кабловске, сателитске и интернет дистрибуције, радио и телевизијског програма (КДС/ММДС/ИПТВ/ДТХ платформе), којима је то основна дјелатност - 2% од оствареног годишњег прихода и оператори јавних комуникационих мрежа, укључујући операторе приступа интернету - 0,9% годишњег прихода оствареног по основу интернет услуга, дистрибуције ТВ програма и изнајмљивања кинематографских дјела).

Оператори електронских комуникација оспоравају и оспоравали су рјешење да уопште буду оптерећени финансирањем Филмског центра, јер нема ни правног ни логичног утемељења за издвајањем дијела својих прихода за потребе финансирања кинематографије. Оператори електронских комуникационих услуга су привредна друштва, која да би несметано обављала своју дјелатност, а то је пружање услуга од јавног интереса, морају првенствено да инвестирају и улажу у технологију, кадар и остале ресурсе, а на основу остварених прихода од пружених услуга, инвестирају, плаћају своје запослене, добављаче, плаћају накнаде за регулацију, колективне организације за заштиту ауторских права и остале обавезне дажбине.

Да би се поред свега наведеног, оптеретили додатним наметом, сматрамо да мора да постоји неко правно и логично утемељење, нарочито у виду искоришћавања самог добра, у овом случају кинематографског дјела.

Наиме, чланом 36 Закона прописано је да су обвезници издвајања средстава за Филмски фонд, правна и физичка лица која се баве дјелатностима коришћења кинематографског дјела. Медутим, оператори су "искоришћавање" кинематографских дјела већ платили и плаћају кроз накнаде за дистрибуцију које плаћамо ТВ кућама са којима имамо закључене уговоре о дистрибуцији, као и кроз плаћање уговорене тарифе за искоришцавања ауторских и сродних права. Када се ради о искоришћавању филмских дјела, оператори већ годинама свакомјесечно издвајају 2% од прихода од пружања услуга дистрибуције АВМ садржаја, организацији “А-права Монтенегро" која штити права продуцената, а што се односи како на стране тако и на домаће ауторе. Дакле, оператори су већ платили и плаћају коришћење кинематографског дјела, па било оно домаће, или страно. Стога се увођење намета за фактички исту ствар не може посматрати никако другачије него као „дупло опорезивање", односно опорезивање за исту стар.

Даље, када се ради о висини накнада које се плаћају ТВ кућама за дистрибуцију ТВ канала, или о висини тарифе која се плаћају колективним организацијама за заштиту ауторских и сродних права, морамо напоменути да у одредивању висине тих накнада учествују обије уговорне стране, и да она углавном одражава противриједност добра које се користи, док то није случај са износом средстава која су предвиђена предметним Законом о кинематографији.

Дакле, ради се о високим процентима на приход оператора, који нема утемељење у погледу саме искоришћености кинематографског дјела.

Колико овакво законско рјешење нема никакво логично упориште, говори и чињеница да Закон прописује и обавезу издвајања средстава и из прихода остварених од пружања услуга приступа интернету. Наиме, како члан 36 прописује да су обвезници издвајања средстава за филмски фонд правна и физичка лица која користе кинематографско дјело, а да пружање услуга приступа интернету није, нити може представљати вид искоришћавања кинематографског дјела, јер оператори пружају услуге приступа мрежи, а не приступа кинематографском дјелу, а омогућавањем приступа Глобалној Интернет мрежи не можемо имати надзор над евентуалним приступом корисника одређеном кинематографском дјелу.

На проблем финансирања Филмског центра Црне Горе од стране оператора електронских комуникација указивали смо и прије него је важећи Закон усвојен, али и годинама након тога, а био је предмет бројних иницијатива за побољшање регулаторног оквира. Између осталог обратили смо се и Владином Савјету за конкурентност 2019. године. Питање ове неутемељено утврђене накнаде било је предмет разматрања тог Владиног тијела на сједници од 16. октобра 2019. године којом приликом је закључено да Министарство културе и Министарство економије, чији су представници на сједници имали различите ставове по предметном питању, размотре начин рјешавања проблема у складу са најбољом Европском праксом. Из расположивих информација познато нам је да су два министарства формирала Радну групу која је одржала сједницу крајем фебруара 2020. године, али су нажалост околности здравствено економске кризе узроковале да се те активности нијесу окончале.

Такође смо се обраћали 42 и 43. Влади Црне Горе и посебно ресорним министрима, а поред тога у два наврата искористили јавни позив за достављање иницијатива за Програм рада Владе за 2021. као и Програм за 2022. годину и предложили измјене Закона о кинематографији.

Марта 2021. године смо од Министарства економског развоја добили одговор да ће се у складу са Закључком Савјета за конкурентност од октобра 2019. године преиспитати одредба члана 36 Закона о кинематографији, те да ће, након што се изврше неопходне консултације између надлежних ресора, оператори бити обавијештени и биће им дата могућност да дају допринос у том дијелу. Међутим након тога нијесмо добили никакве информације по овом питању.

Цијенимо вриједним напоменути да је прије више од једне деценије био још један покушај наметања сличне обавезе операторима електронских комуникација, али су оператори оспоравали такво законско рјешење и доказали да би увођење обавезе издвајања средстава за филмски фонд операторима електронских комуникација била бизнис баријера (препозната чак и Законом о унапређењу пословног амбијента “Службени лист Црне Горе” бр. 40/10), након чега је одредба била брисана из тада важећег Закона о кинематографији. Није јасно како се недуго затим тј. 2013. године Министарство културе поново опредијелило за увођење исте обавезе која је једном проглашена бизнис баријером коју треба укинути.

Даље, желимо напоменути да током јавне расправе о Нацрту Закона о кинематографији 2013. године ниједан релевантни субјекат у Црној Гори, осим Министарства културе и представника филмске заједнице, није подржао наметање овакве обавезе операторима електронских комуникација.

Нијесу уважени ставови нити Агенције за електронске комуникације и поштанску дјелатност нити Агенције за електронске медије, као ни став тадашњег Министарства за информационо друштво (у то вријеме ресорни орган за област електронских комуникација). Није прихваћена ни аргументација која је имала упориште у најбољој пракси европских земаља и Закон је усвојен а уклучује, по нашем мишљењу, спорне одредбе става 2, тачке 3 и 5 члана 36.

Можемо рећи да у комуникацији с тадашњим Министарством културе нијесмо ни добили информацију у којим земијама постоји овакав примјер финансијског опетрећења оператора електронских комуникација нарочито по основу приступа интернету, осим што се Министарство културе позивало на позитивне ефекте улагања у филмску индиустрију у неким земљама као што су Србија, Малта, Британија, Пољска, Мађарска, Румунија. Не сумњамо да финансирање кинеметографије има позитиван ефекат на привреду и државу једино је спорно који су извори

финансирања. Изузев примјера Сјеверне Македоније, нијесмо срели други случај наметања оваквих обавеза операторима електронских комуникација - операторима приступа интернету. Притом треба имати у виду да је случајно или не у обје земље ова обавеза оператора уведена у исто вријеме.

А када смо већ код горе наведених земаља онда ваља имати у виду да је у Србији ранији релевантни закон прописивао да се Филмски фонд финансира из средстава Агенције за електронске комуникације али је такву одредбу Уставни суд Србије ставио ван снаге, док је у Румунији био припремљен Приједлог Закона о кинематографији који је предвиђао плаћање накнада за финансирање филмске умјетности од стране оператора електронских комуникација (али само по основу прихода од дистрибуције канала, не и од интернет прихода) али је 2017. године Парламент Румуније одбио тај Приједлог Закона.

Из одговора ресорног Министрства за област културе, које смо добијали поводом наших иницијатива за брисање спорне одредбе Закона, могло разумјети, као аргумент за постојање ове накнаде која у Црној Гори оптерећује и приходе од услуге приступа интернету, да истовјетну накнаду плаћају оператори у Републици Хрватској. Нажалост, ту је ријеч о погрешном тумачењу релевантне одредбе хрватског Закона о аудиовизуелним дјелатностима која гласи: „Оператори јавних комуникацијских мрежа, укључујући операторе услуга приступа интернету за проведбу Националног програма плаћају 0,8% укупнога годишњег бруто прихода остваренога у претходној календарској години обављањем дјелатности пријеноса и/или ретрансмисије аудиовизуалних програма и њихових дијелова у јавним комуникацијским мрежама, а што обухваћа интернетску и кабелску дистрибуцију.”

Исту одредбу садржи и нови хрватски закон о аудиовизуелним дјелатностима који се примјењује почев од 2023. године. Јасно је, ријеч је о основици за обрачун накнаде у коју улази приход од услуге преноса ТВ сервиса који поред осталог моżе да се пружа и путем Интернета и путем кабловске дистрибуције (облик преноса АВМ програма-путем платформи ИПТВ и ЦАТВ).

Дакле, хрватски Закон не прописује да се „средства за проведбу Националног програма" осигуравају од прихода које оператор оствари од приступа интернету, већ се јасно прописује да се остварује од преноса и/или ретрансмисије АВ програма.

Дакле не моземо прихватити да се због евентуалне неупућености у технологију путем које се пружа услуга преноса ТВ канала „опорезује" услуга приступа интернету.

Током ових година имали смо прилике да се упознамо с аргументима ресорног Министарства за област културе који се базирају на чињеници „да оператори електронских комуникација продајом својих интернет пакета обезбјеђују широком кругу корисника приступ интернету, а доступне међународне анализе тржишта утврдиле су да корисници интернета најчешце посјећују портале и платформе са кинематографским, односно аудиовизуелним садржајем".

Такоде је Министарство изнијело став да је, либералном регулативом у области приступа интернету олакшан приступ легалним и илегалним сајтовима са којих је могуће преузети или гледати разне аудиовизуелне садржаје који за посљедицу имају и неовлашћено коришћење кинематографских дјела и њихов нелегални промет који утичу на развој биоскопске дјелатности, развој телевизијског тржишта, умањење прихода у дитрибутерској дјелатности, развој неправилних гледалачких навика и сљедствено томе недовољан развој филмске културе.

Министарство цијени да све наведено и још много тога повезаног са овим креира изузетно неповољан пословни амбијент за развој кинематографије у Црној Гори.

По нашем мишљењу Министарство оваквим ставовима потпуно занемарује нет неутралитy принцип установљен како европском регулативом, а ни национална томе није супротна, који подразумијева (у најкраћем) да „пружалац услуга приступа интернету приликом пружања слуга приступа интернету са свим прометом поступају једнако, без дискриминације, ограничавања или ометања те независно од пошиљаоца и примаоца, садржају којем се приступа или који се дистрибуира, апликацијама или услугама које се употребљавају или пружају или терминалној опреми која се употребљава".

Сувишно је наглашавати да није одговорност оператора да спријечи приступ сајтовима који се баве нелагалним прометом кинематографских дјела, а претходно наведени аргументи Министарства указују на то да оператори због тога што не могу спријечити приступ поменутим сајтовима, нити им је то дозвољено, требају бити „кажњени" плаћањем накнаде да би се штитили интереси кинематографског сектора.

Цијенимо вриједним напоменути да постоји и судска пракса када је ово у питању а најновија нама позната је да је 2. марта 2019. године Врховни суд Швајцарске донио пресуду којом утврђује да пружаоци услуга приступа интернету нијесу одговорни за илегално преузимање филмова са web страница трећих страна и портала који омогућавају преузимање филмских садржаја као и да нијесу обавезни да прате или блокирају садржаје са тих web страница или портала.

Такође, напоменули бисмо и да су код хрватског закона знатно другачије регулисани и други извори осигуравања средстава, као и проценти који се из тих извора морају издвајати, па тако хрватски Закон прописује да се средства осигуравају и од прихода пружаоца аудиовизуелних медијских услуга на захтјев и то 2% од прихода, а што подразумијева Видео Он Деманд услугу, док је у нашем Закону проценат од 2% прихода прописан за услугу пружања услуга кабловске, сателитске и интернет дистрибуције, радио и телевизијског програма (КДС/ММДС/ИПТВ/ДТХ платформе), којима је то основна дјелатност. Јасно је да операторима којима је основна дјелатност пружање услуга радио и тв програма путем разних платформи, 2% од прихода представља огроман издатак, и није упоредив са истим процентом од Видео он Деманд услуге, због чега хрватски закон није ни прописао толики проценат за операторе који се баве ретрансмисијом АВ садржаја/програма путем електронске комуникационе мреже (ИПТВ/ЦАТВ/ДТХ...)

Сходно свему предње наведеном, сматрамо итекако оправданим наш приједлог да се измјени Закон о кинематографији на начин што ће се брисати тачка 3 и тачка 5 става 2 члана 36 Закона о кинематографији, односно, брисати одредбе којим се операторима електронских комуникационих услуга намеће обавеза издвајања средстава за Филмски фонд.

У очекивању да ћемо наићи на ваше разумијевање и да ће се ова иницијатива узети у обзир приликом утврђивања Нацрта закона о измјенама и допунама Закона о кинематографији те да ће измјене Закона уклонити ово неправдано финансијско оптерећење тј. пословну баријеру која нема упориште у ЕУ пракси а и шире (с изузетком једне једине државе колико је нама познато).”

Министарство културе и медија ће достављени приједлог са коментарима, размотрити приликом израде Нацрта закона о измјенама и допунама Закона о кинематографији.

Лице задужено за координацију консултовања заинтересоване јавности било је Огњен Дамјановић, савјетник за филмску и позоришну дјелатност у Директорату за културно - умјетничко стваралаштво.