Нова одлука Европског суда за људска права у односу на Црну Гору

Дана 12. јануара 2023. године, Европски суд за људска права донио је једногласно ОДЛУКУ у односу на Црну Гору у предмету Кандић против Црне Горе (представка бр. 8296/18) и одлучио да представку избрише са листе предмета у складу са чланом 39 Конвенције, будући да су стране у поступку постигле пријатељско поравнање, након што се увјерио да је пријатељско поравнање засновано на поштовању људских права зајемчених Конвенцијом и Протоколима уз њу и да не постоје разлози који би оправдали даље испитивање представке.

Наведеном одлуком Црна Гора обавезана је да плати подносиоцу представке износ од 2.000,00 € (двије хиљаде еура) на име накнаде нематеријалне штете и трошкова и издатака, да обезбиједи извршење домаће судске одлуке и да плати све трошкове домац́ег извршног поступка.

Европски суд комуницирао је Влади Црне Горе притужбе подносиоца представке на основу члана 6 став 1 Конвенције (право на правично суђење), у вези са неизвршењем домац́е одлуке донесене против друштвених/државних предузец́а. Имајући у виду да су притужбе посносиоца представке предмет добро установљене судске праксе (“wелл-естаблисхед цасе-лаw“), будући да се ради о репетитивној повреди, Европски суд је представку комуницирао Влади Црне Горе уз приједлог за закључење пријатељског поравнања.

Наиме, супруга подносиоца представке је смртно страдала у саобраћајној несрећи 12. септембра 1994. године, као путница у аутобусу Јавног саобраћајног предузећа „Тара“ из Цетиња, чији је оснивач држава Црна Гора. Подносилац представке и дужник (ЈСП „Тара” Цетиње) постигли су поравнање пред Основним судом у Цетињу, којом приликом је дужник преузео обавезу да плати подносиоцу представке одређене новчане износе на име накнаде материјалне и нематеријалне штете.

Наведени новчани износи дјелимично су исплаћени подносиоцу представке од стране ЈСП „Тара“, док је преостали, већи дио потраживања на име накнаде нематеријалне штете и трошкова поступка, подносилац представке, као стечајни повјерилац, пријавио у стечајном поступку пред Привредним судом Црне Горе, будући да је над ЈСП „Тара“ у међувремену отворен стечајни поступак. Привредни суд Црне Горе признао је наведено потраживање подносиоца представке.

Након завршеног стечајног поступка, Привредни суд донио је рјешење о закључењу стечајног поступка, а потраживање подносиоца представке је остало неизмирено јер није било довољно расположивих средстава за исплату повјерилаца. Апелациони суд Црне Горе одбио је жалбу која је изјављена против наведеног рјешења Привредног суда и исто потврдио, док је Уставни суд Црне Горе одбацио уставну жалбу поднијету против рјешења Апелационог суда из процедуралних разлога.

Стога, судско поравнање закључено у корист подносиоца представке 28. фебруара 1996. године остало је до данашњег дана дјелимично неизвршено.

Члан 6 став 1 Конвенције штити извршење правоснажних, обавезујућих судских одлука. Право на извршење одлука које донесе било који суд представља саставни дио „права на суд”. Да није тако, члан 6 став 1 био би лишен сваког корисног дејства. У том смислу, иако извјесно кашњење у извршењу пресуде може бити оправдано у одређеним околностима, оно не смије да буде такво да нарушава право странке на извршење пресуде. На тај начин схваћено извршење мора бити цјеловито и исцрпно, а не само дјелимично и не смије бити спријечено, обезвријеђено или неоправдано одложено.

Имајући у виду одлуку која је данас објављена у односу на Црну Гору, али и чињеницу да се велики број предмета пред Европским судом у односу на Црну Гору у смислу члана 6 Конвенције односи управо на неизвршење правоснажних судских одлука као аспекта права на правично суђење, као заступник Црне Горе пред Европским судом за људска права, имам обавезу да скренем пажњу свим надлежним органима да неразумно дуго кашњење у извршењу обавезујуће судске одлуке може представљати повреду Конвенције, због чега држави могу бити наметнуте додатне финансијске обавезе,до чега је и дошло у конкретном предмету.

Државни органи су ти који сносе одговорност да обезбиједе извршење пресуда донијетих против државе и то почев од датума када пресуда постане обавезујућа и извршна. Према стандардима Европског суда, државни орган не може се позвати на недостатак средстава или других ресурса као изговор за неплаћање дуга по пресуди.

Стога, имајући у виду начело међународне одговорности државе према Конвенцији, сматрам да је за будући напредак Црне Горе неопходно да сви државни органи уложе додатне напоре и проактивно поступају приликом вршења својих надлежности, како би допринијели успостављању правичног и ефикасног правосудног система у којем ће правда бити достижна и једнака за све појединце. Супротно поступање могло би се неповољно одразити, како на међународноправни углед и статус Црне Горе, тако и на њен буџет.