Порука министарке културе и медија поводом Свјетског дана позоришта

"Позориште није само простор у којем се сусријећу глумци и гледаоци, оно је тачка судара два свијета, двосмијерна улица емоција и значења. Представа почиње у заказано вријеме, траје колико јој је дато и онда се завјеса спусти, али оно што се догоди у том тренутку, у тој украденој вјечности између подизања и спуштања завесе, остаје заувјек у свима нама. Сцена и сала су два јасно подијељена простора, али између њих постоји флуидна нит, готово магијска, која се може прегазити само у ријетким, изузетним тренуцима. Акција долази са сцене, али реакција из сале мијења њено значење, додајући јој невидљиве слојеве. Кад глумачка игра „пређе рампу“, када постане више од вјешто изведене илузије, тада се дешава оно што Питер Брук назива правом представом – онај тренутак када представа не стоји сама за себе, већ постаје дијалог између онога што глумци дају и онога што публика прима.

У том сусрету, у тој размјени која се не може поновити, догађа се позоришна чаролија. То је оно што ме је увијек везивало за театар – осећај да сваки излазак на сцену, свако сједјење у мраку гледалишта, носи могућност нечег непоновљивог, нечег што траје само колико траје један удах, један аплауз, један поклон. А онда се све гаси и сви се разилазимо, али у себи носимо оно што смо у тој заједничкој вечери постали.

Одговор на питање када сам и како завољела позориште за мене је прва велика представа коју сам погледала, „Буба у уху“, Жоржа Фејдоа, у режији Љубише Ристића, која је на сцени Југословенског драмског позоришта трајала готово пола вијека.

Разиграна, жовијална, на први поглед баналног заплета, а ипак магично заиграна и весела, позоришна представа која слој по слој разоткрива одговоре на сложена питања и одлуке које из њих проистичу. Такав калеидоскоп у само два сата живота! Свако ко је прошао кроз њу понио је нешто неизбрисиво, дио те магије која се дешава ријетко, само када позориште надрасте себе и постане судбина.

На маестралан начин кроз смијех и игру Фејдо нам поставља питање: Колико нам је заиста потребно за срећу и шта је то што нам је заиста потребно?

Та сигурност коју стекнемо унапријед, научени да видимо крај процеса, води ме и данас. Али управо тренуци када тај крај није јасан, када нас нешто наизглед банално избаци из научене улоге и зоне комфора, тјерају нас на одлуке и разоткривање новог себе. У томе лежи суштина позоришта – простор неизвијесности у којем се изнова откривамо.

Јер гдје почиње позориште, а гдје оно престаје? Да ли је оно кондензована стварност или је можда наш живот само несавршено позориште? Наши „прогони“, наше „читалачке пробе“, све оно што нас враћа искуству. Оно узима необрађени материјал живота, обликује га у драму, иронију, апсурд и затим га, кодификованог или не, враћа нама – публици, играчима, свједоцима. Свака представа је сусрет са нечим што смо можда заборавили, али што нам је потребно.

Зато, када помислим на „Бубу у уху“, не мислим само на представу. Мислим на читав један свијет који је кроз њу прошао, на све нас који смо кроз њу учили шта значи трајати, шта значи повхеровати у нешто до краја, чак и када се чини да ништа не иде како треба. Јер позориште није мјесто гдје живот стаје – оно је мјесто гдје се живот појачава, прелама, обликује и наставља. А то је, можда, једино важно.

Свако од нас има бар једну представу која нас је затекла неспремне, која је у нама пробудила осјећај да смо свједочили нечему већем од позоришта, већем од глуме, нечему суштинском. Гледајући друге како живе, како воле, како губе, ми налазимо делове себе. Можда је у томе тајна вјечне фасцинације позориштем, у тој немогућој тежњи да ухватимо неухватљиво, да додирнемо истину кроз илузију.

Свјетски дан позоришта је подсјећање на неугасиву потребу човјечанства за сусретом, за огледањем у другом, за размјеном која нас надилази. Од давних ритуалних обреда, преко античких трагедија, ренесансних игара, авангардних експеримената и савремених хибридних форми, позориште је остало мјесто суштинског дијалога. У њему се, у свијетлу рефлектора и у тишини таме, прелама људско искуство. У његовој боли и љепоти, у сумњи и вјери, у индивидуалном и колективном, у прошлости и будућности. Свака представа је пролазна и непоновљива, а ипак, сваки пут када се глумац и гледалац сретну, позориште се изнова рађа и потврђује своју неопходност.

Нека нас овај дан подсјети да позориште није само умјетност, већ и чин отпора униформности, слављење људске сложености, простор у којем се истина не нуди готова, већ се непрестано тражи. Јер док год постоји потреба за смислом, за саосјећањем и за питањем „ко смо ми?“, позориште ће опстајати – као живо свједочанство наше неутаживе жеђи за разумијевањем и повезаношћу. Докле год постоји сусрет глумца и гледаоца, докле год се у мраку сале задржи дах пред реченицом која нас мијења, позориште ће трајати.

Јер, како рече Питер Брук, довољно је да један човјек гледа другог, и позориште је већ почело."

др Тамара Вујовић, министарка културе и медија