Обиљежен 27. јануар, Међународни дан сјећања на жртве Холокауста

Према ријечима чувеног Алберта Ајнштајна свијет неће бити уништен од оних који чине зло, већ од оних који то мирно посматрају, поручено је данас из просторија Јеврејске заједнице Црне Горе, која је организовала обиљежавање Међународног дана сјећања на жртве Холокауста.

Бројне званице присјећале су се историјских чињеница које свједоче о системском и генетском прогону, о људској свирепости и ненуманости, и крајњој изобличености свих моралних начела људског рода, злогласним логорима смрти кроз које је током Другог свјетског рата прошло двадесет шест милиона људи, а једанаест милиона изгубило животе на  неке од најсуровијих начина.

Представнице Министарства за људска и мањинска права присуствовале су догађају, као и дјеца из средњих школа и чланови/це Јеврејске заједнице.

Мр Весна Ковачевић изложила је страхоту Холокауста из неубичајеног угла. Наиме, професорицу историје занимао је сегмент који носи једну надреалну слику о концерту смрти, и оркестру којим је до посљедњег даха дириговала Алма Розе.

У наставку преносимо текст мр Весне Ковачевић у цјелини:

ЖЕНЕ И ХОЛОКАУСТ (КОНЦЕРТ СМРТИ)

У држави Вагнера и Гетеа, афирмисана је једна  идеологија, идеологија која говори о одабраним, супериорној  раси , гдје су највише страдали Јевреји  , али и други  којима припадају и словенски народи, којима је једини усуд био,, коначно рјешење,, тачније коначно уништење.

Ништа није случајно, па се све пажљиво осмислило, детаљно испланирало и знало што значе појмови ,,обрађени субјекти,,. Тако је и највећи логор смрти ,,Аушвиц,, функционисао. Све је било осмишљено, па  и детаљи везани за музику . Замислите постојао је  оркестар који  је морао свирати мелодије када су заробљени вођени ,,на купање,,-погубљење,  гдје би им кроз отворе пуштали отровни гас .

Једна кулминација зла, и једна монструозно  језива прича.

Женски логор, постројене затворенице избријаних глава, у пругастој одјећи, крећу на присилни рад. Око њих лају раздражени пси, а ту, на блатњавом зборном мјесту, сједи чудна група и – свира валцер, корачница… сасвим надреална сцена. Сабласно мршаве сјенке држе инструменте и преплашених очију свирају.  Имају и диригентицу.

Жена која игра ту невјероватно бизарну улогу, диригентица јединог женског оркестра у нацистичком логору смрти, звала се Алма Розе. Виолинисткиња, рођена 1906. године у Бечу, од оца Арнолда, пуних педесет година концерт-мајстора Бечке Филхармоније, и мајке Јустине, сестре  чувеног композитора Густава Малера.

У логорима смрти, а посебно у Аушвицу, била је невјероватна концентрација још невјероватнијих ликова, садиста пред којима Фромова “Анатомија људске деструктивности” скоро да изгледа као сликовница, а један од пројеката им је био да пронађу затворенике који знају да свирају неки инструмент или да пјевају, па би њихове таленте користили при својим хировима. Свакодневно су их тјерали да свирају затвореницима који иду на рад или погубљење. Један од задатака су били и “концерти” на које би долазили нацисти, да се “одморе”, након “напорног рада” при селекцији новопридошлих несрећника од којих је већина углавном убрзо завршавала у гасним коморама.

Тако би, “уморни”, упадали у бараку “оркестра” и тражили да им се свира и пјева по жељама,а то су :

* Др Јозеф  Менгеле - “Доктор Сотона” како су га звали затвореници, због његових запрепашћујуће бруталних експеримената над логорашима,

*Марија Мандел- “Љубитељ музике” звана “Звијер”, командантица женског логора и одговорна само команданту цијелог логора, Рудолфу Хесу, и

*Ирма Грезе- сподоба којој је пало на памет формирање оркестра од логорашица, иначе, звана  “Хијена из Аушвица”, миљеница Манделове која је на доласку у Аушвиц 1942. године имала деветнаест година, а три више кад је погубљена као ратни злочинац. Све монструм до монструма, долазили су у бараку као у концертну дворану гдје је оркестар функционисао као ужасни  џубокс.

Надреална сцена , злочинци који долазе да слушају музику као да неколико минута прије тога нијесу у смрт послали на десетине стараца, жена, дјеце. Разговарају, размјењују шале, коментаришу, а “оркестар” не дише. Јер може, да се извођење не свиди или просто да неком падне на памет да их се ријеши. А онда… степеницама које воде под земљу, на “туширање”отровом- циклоном Б, па у пепео који вјетар разноси по логору и околини. Наравно, хирови нациста нијесу били једини начин да се умре у логору: болести, глад и исрцпљеност су свакодневно односили животе оних који више нијесу имали снаге.

Клопарање, шкрипање, испадање из темпа, дрхтави гласови, оркестар из нечије монструозне маште и још монструознији слушалац у сред неописивог пакла, призор који здрав разум не би могао да смисли ни да се упиње сто година.

Тако се, кажу, једном током периода најжешћег “рада” логора кад су новопридошли директно ишли  у гасне коморе, поготово дјеца, десила једна врло неочекивана ситуација. Док је оркестар био присиљен да свира маршеве онима који су излазили на рад, недалеко од рампе са затвореницима који су излазили из сточних вагона пред Менгелеа и његов прст који је, зависно од стране на коју је показивао, значио живот или смрт, Марији Мандел се за сукњу ухватио дјечак од двије-три године и, на опште изненађење присутних, умјесто да га шутне као што би то иначе урадила, узела га је у наручје и пољубила га.

Окренула се и отишла с дјечаком у рукама, док је његова мајка урлала његово име и покушавала да се отргне из руку које су је спрјечавале да не буде убијена на лицу мјеста. Сјутрадан се Манделова појавила са дјечаком обученим као дијете из богате породице. Водила га је свуда са собом и сваки дан, седмицу дана, облачила у другу одјећу, узету из складишта у којем су ствари оних којима више нијесу требале. Онда је једном, у сред ноћи, упала блиједа и узнемирена у бараку оркестра и тражила да јој се отпјева један дует који јој се свиђао. Кад се дјело завршило, без ријечи је отишла. Жене из оркестра су пар дана касније сазнале да је прије доласка на “концерт” одвела дјечака за руку у гасну комору. Није смјело бити одступања од правила, па ни она није могла бити изузетак. Јеврејин је предодређен за гасну комору, био он одрастао човјек или  дијете.

Диригентица Алма Розе је давала све од себе да би оркестар звучао што боље. Не само да би његова болесна публика хтјела још и његови чланови доживјели још један дан, седмицу, мјесец, него и због себе и дјела које су свирали – она је рођена и расла у богатом умјетничком наслијеђу и тренутак стварања музике( какве год да су околности) за њу је био светиња. Увијек најбоље што може, јер газећи свој стандард, гази себе. Нацисти  су је звали “Фрау Алма”,  незамисливо за Јеврејку стрпану у логор. Неријетко би узела виолину и одсвирала неки соло, својим талентом задивила све и тиме “купила” неки малени уступак свом оркестру.

Док је она била на челу оркестра, ниједна жена из њега није завршила у гасној комори, а оне које су биле болесне имале су, за разлику од осталих јеврејки у логору, право на третман у болници, колико год он био биједан. Она сама није успјела да се спаси: умрла је 04. априла 1944. године, по једној верзији од тровања храном , по другој од тифуса, по трећој од менингитиса. Остало је запамћено да је Манделова омогућила чланицама оркестра да се опросте од Алме и одају јој почаст, а, бизарност и апсурд су тако били сасвим комплетни.

Каква иронија, каква игра судбине. Док јој је ујак ушао у насљеђе човјечанства као творац музике - свемира, као неприкосновени и ненадмашни диригент Бечке Опере и Филхармоније, човјек пред којим је културна елита стајала мирно, она је држала палицу у ужасу смрти, Аска пред вуком, да би живјела, још један час, дан, седмицу, мјесец. На гробљу Гринцинг у Бечу, не много далеко од њеног ујака, леже њени родитељи, а на њиховој надгробној плочи налази се и њено име.

Министарство за људска и мањинска права