Одржана комеморација поводом смрти новинара и публицисте Бора Кривокапића

Министар културе Александар Богдановић говорио је данас на комеморацији поводом смрти истакнутог југословенског новинара и публицисте Бора Кривокапића. Комеморацији су присуствовали Предсједник Црне Горе Мило Ђукановић, Предсједник Скупштине Иван Брајовић и бивши Предсједник Црне Горе Филип Вујановић.

Министар Богдановић је у свом обраћању истакао:"Боро Кривокапић је припадао оној најужој југословенској новинарској елити, која је публицистички и новинарски текст издигла изнад устаљених стандарда, стварајући један особени жанр у ком су елементи полемичког, књижевног и есејистичког израза учинили да се новинском тексту умногоме прошире стилски и сижејни оквири, али и да се на улогу новинара у друштву гледа другачије. Захваљујући свом новинарском нерву, Боро је увијек реаговао на оне теме чија је интригантност сажимала кључна противуријечја епохе, што је показао већ на самом почетку своје каријере текстовима у легендраном шездесетосмашком часопсу „Студент“. Могло би се рећи да се у субверзивним опсервацијама и полемичкој бриткости Бора Кривокапића препознавала инерција те прекретничке и превратничке године, јер је из његових текстова увијек пробијао несмирени бунтовник против свих врста догми, неправди и хипокризије".

"Иако је за живота Боро Кривокапић написао мноштво текстова који су се дриектно тицали друштвено-политичких тема, у њима се увијек осјећао ауторски печат човјека наглашеног књижевног сензибилитета, захваљујући чему је у својим опсервацијама досезао оне феномене који се не дају ухватити класичним публицистичким дискурсом. Таква осјећајност јесте својствена слободном и бунтовном духу, какав није био могућ у НИН-у крајем осамдесетих, када ће Боро напустити овај недјељник, напуштајући, како је рекао, "непосредно новинарство". Поред тога и прије свега, тадашњи Београд, у ком се потпуно разуздала она чаршија из Кишовог "Часа анатомије", и тадашњи НИН постали су средина којој је Боро могао само да ремети националистичке и великосрпске пројекте. Иако му за то није остало много простора, није се либио, без обзира на статус новинарске величине, да се и из неке алтернативније позиције успротиви долазећем злу. У већини својих књига, као и у бројним текстовима, Боро је показао колико је добро познавао дубинске механизме национализма и крајње деснице, као што је знао да у контексту расплитања крвавог постјугословенског чвора морају бити сасијечене све оне нити које су се расплеле из "Начертанија". Исто тако је знао да обновом црногорске државности те повампирене идеје губе "понат", како би то рекли његови преци Катуњани. У текстовима које је писао посљедњих година често се бавио једном другачијом снагом – снагом која је потребна за превазилажење наших вјековних анимозитета, али и оном снагом коју морамо показати у очувању наше државотворне традиције и идентитета, " додао је министар Богдановиц.

Министар Богдановић је закључио:"И када се од данас до навијек буде спомињало име Бора Кривикапића, у његовом друштву, међу пријатељима и поштоваоцима, биће то увијек повезано са Црном Гором, њеним достојанством, храброшћу и одлучношћу да је вјечна Црна Гора. Као што је Боро био чувар слободарске мисли, поштовалац сваке аналитичке и умне ријечи и бранилац свачије посебности, остао трајно заљубљен у овај вјечни камен, ову неугасиву ватру самосталности, људскости и врлине, која је у његовом црногорском срцу живјела и живјеће, за Црну Гору за коју је дисао, мислио, писао, полемисао, да би Црна Гора и већа и боља и од себе саме и од свог сна. Боро је заспао, али Црна Гора ће сањати његове сне и његов дух чувати на сваком мјесту њене уздигнуте духовности, надарене рјечитости и бесконацне љубави према сваком човјеку. Зато данас Црна Гора Бора испраћа у вјечност као великог цовјека".

На комеморацији је говорио и Сенад Пећанин који је навео:"Опраштати се ријечима од Боре Кривокапића једнако је деликатно као и када би се од неког великог сликара требало опростити цртежом. Не вјерујем да би ико ко га је познавао могао Бору замислитити у некој практичној дјелатности која нема везе са читањем, писањем, промишљањем, разговором. Вјерујем да је својевремено то препознао и Мирослав Крлежа, па отуда 1973.године себи је припустио и јединог голобрадог новинарског јуношу из Цуца поред толико новинара из читавог свијета чији су покушаји да разговарају са славним писцем завршавали на капији Загребачког Гвозда на броју 23. Али знао је Крлежа кога ће редовно, годинама примате у свом дому. Раскошно је то демонстрирао Боро када је 1980. године у Загребу објавио књигу "Треба ли спалити Киша". Није ни мало случајно што су највећи писци, умјетници и интелектуалци у Бори налазили свог суговорника и пријатеља".