Увести родну равноправност у све јавне политике и приватни сектор

Осим адекватне имплементације закона и стратегија, морамо водити рачуна и о степену ородњености истих нагласила је начелница Одјељења за послове родне равноправности Биљана Пејовић, представљајући Инструмент за процјену ородњености стратегија и закона.

Овај Инструмент креиран је уз подршку Мисије ОЕБС-а у Црној Гори и првенствено треба да послужи Генералном секретаријату Владе у фази давања мишљења на предложена документа јавних политика и исти је у претходној години тестиран на 27 важећих стратешких докумената.

Добијени резултати показали су да од 11 стратешких докумената који су донесени претходне године, само један се може сматрати ородњеним (Стратегија развоја женског предузетништва).

Најслабијом тачком по питању ородњености процијењена је фаза планирања јавне политике. Тек пар докумената садржи податке о саставу радних група за припрему документа, што је важан податак због адекватне контроле ородњености у овој фази, али и подацима о врсти експертске подршке која је коришћена приликом израде документа, казала је Пејовић.

Методологија развијања политика, израде и праћења имплементације стратешких докумената коју је припремио Генерални секретаријат Владе направила је значајан помак у квалитету припреме јавних политика. Међутим, и даље је присутан проблем увезивања анализе стања са циљевима и мјерама јавних политика.

Како бисмо обезбиједили једнаке шансе за жене и мушкарце, потребно нам је ородњавање генералног законодавства јер оно има директан утицај на квалитет живота грађанки и грађана, закључила је Пејовић.

Она је истакла да Закон о родној равноправности предвиђа да се приликом креирања, доношења и спровођења јавних политика узима у обзир њихов утицај и на жене и на мушкарце.Такође, Стратегија родне равноправности предвиђа повећање процента ородњености јавних политика за 5% до 2023. године и 10% до 2025. године.

Експерткиње за родну равноправност Нада Дробњак и Бранка Влаховић говориле су о примјени Члана 3 Закона о родној равноправнсоти кроз Водич за његову примјену чију је израду подржало Министарство људских и мањинских права. Дробњак је појаснила да овај члан представља тежиште равноправности јер се њим обавезују сви државни органи, органи локалне самоуправе и сви други органи и правна лица који имају јавна овлашћења, привредна друштва, друга правна лица и предузетници да оцјењују и вреднују утицај свих својих одлука и активности на положај жена и мушкараца у свим фазама планирања, доношења и спровођења одлука.

Пракса и истраживања о примјени Закона показују да у институцијама не постоји искрена намјера, ни довољно разумијевања да се Закон на прави начин и потпуности примијени у функцији постизања и остваривања родне равноправности.

Влаховић је упоредила резултате истраживања о примјени Закона који су показали да постоји тек начелно сазнање о обавези ородњавања.

2010. године 48,4% испитаника/ца тврдило да се у њиховој институцији вреднују утицаји одлука на положај жена и мушкараца, 36,5% да се не спроводи вредновање и 15,1% да нема сазнање о томе; 2013. је 49,2% тврдило да се у њиховој институцији вреднују утицаји одлука на положај жена и мушкараца, 41,2% да се не спроводи вредновање и 8,6% да нема сазнање о томе; док је статистика за 2020. показала да су 35,3% испитаника/ца на исто питање позитивно одговорили, 30,9% негативно и да 33,8% није имало сазнања.

На питање на који начин се вреднују утицаји одлука и активности на положај мушкараца и жена одговор 2010. није имало 74% испитаних особа, 2013. 72%, а 2020. 84%.

Ородњавање или „гендер маинстреаминг” у процесима развоја политике треба да створи услови под којима мушкарци и жене наступају као једнаки, имају равноправан приступ ресурсима и исту могућност остваривања утицаја и контроле, поручено је са семинара.