Говор министра правде Мираша Радовића на пријему организованом поводом одржавања научног скупа "Богишић и култура сјећања" у Хрватској

Цијењени учесници међународног научног скупа Богишић и културна сјећања,
Уважени представници медија,
Даме и господо,

Представља ми изузетну част да Вас у име Владе Црне Горе и њеног Министарства правде поздравим и изразим задовољство што сте осјетили потребу да посјетите Правни факултет у Подгорици, који видно баштини дјело човјека који је оставио неизбрисив траг у црногорској легислативи и правној култури.

Било је то доба општег црногорског препорода. Након признања независности на Берлинском конгресу, стара балканска држава окренула је нову страницу у књизи свог миленијумског постојања. На тој страници ваљало је исписати личну карту новог члана породице европских народа. На тој страници, мастило једног рукописа свјеже мирише и након више од једног вијека. То је дјело Валтазара Богишића.

Настало је оно као потреба времена у којем је битку за опстанак смијенила борба за напредак. Горштак који није трпио регуле, одложио је пушку и сабљу, а узео мотику и перо. Поред обавезе према отаџбини, за коју ваља погинути, он је тражио и право од државе, у којој ваља живјети. Ново вријеме родило је нове нужде, а нова стварност изњедрила нова правила. Требало је његовати народни етос и успостављати модерне норме. Чувати обичај и поштовати закон. Остати војник приправан за нове бојеве и постати субјект спреман за правне односе. Ријечју, остати ратник и постати грађанин.

Нужност и неумољивост тог преображаја увиђао је најбоље онај који је понајвише стајао на брду, књаз и господар Црне Горе Никола И Петровић. Тражећи са тог видиковца главу довољно мудру и срце довољно надахнуто да изврши његов узвишени наум полагања правде у темељ новоуређеној држави црногорској, поглед далековидог суверена отишао је далеко изван граница Црне Горе. На универзитету у Одеси, гдје је био професор права европског гласа, позиву да изради Земаљски закон за Црну Гору одазвао се др Валтазар Богишић. Овај, како га Књаз описује, човјек који својим умом свијетли међу првацима свјетске образованости, предузео је тешки посао велике кодификације грађанског права, у виду Општег имовинског законика, касније оцијењеног као ремек-дјело промишљеног, зрелог и солидног законотворног рада, које стоји на висини захтјева савременог законотворства и којим би се и најобразованији народи подичити могли.

Правна историја биљежи да је превазилажењем архаичне обичајно-правне праксе и кодификацијом имовинског права на темељу европске правне доктрине и искуства, Богишић установе савременог права прилагодио потребама црногорске средине. Оцијењено је да просвјетитељске идеје грађанског либерализма и грађанске демократије, чине да је овај законик више од класичног законског текста, као и да је Богишић уложио сво своје знање, научну ерудицију и љубав према позиву, да сачува и озакони све вриједне обичаје Црногораца, све оно што је народ вјековима стварао, а да истовремено његов Законик буде написан према свим достигнућима правне науке и да Црној Гори отвори врата у свијет модерног права. Створио је Законик са најдужим правним дејством. Правни праткичари су имали част да га непосредно примјењују скоро један вијек, иако су се у њему мијењали државни и правни оквири. Он и данас има неизмјерну вриједност, јер су његови постулати преточени у законске институте савременог грађанског права. Настао на темељима нашег историјског насљеђа, он је и сам постао дјело трајне културне вриједности, које ће као такво бити увијек изучавано и радо читано, рекао је један од најистакнутијих црногорских правних историчара.

Црна Гора и њен правни систем данас се налазе пред великим изазовима. Након обнове независности 21. маја 2006. године и међународног признања Црне Горе, затим потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању и вјерујемо скоре апликације за чланство у Европској Унији, пред нама је усаглашавање националног законодавства са европским стандардима. Нека нам у том прегнућу узор буде Валтазар Богишић, човјек који је у својим законодавним подухватима, како сам каза водио рачуна, с једне стране, о правцима и владајућим мишљењима у западноевропској законодавној теорији и пракси, али, с друге стране, и о оригиналности саме земље којој је Законик намијењен.

Хвала Вам!