Нова пресуда Европског суда за људска права – Багоје против Црне Горе

Подносиоцу представке повријеђено је право на правично суђење због недостатка механизма на националном нивоу за превазилажење неуједначене судске праксе у поступцима у којима Врховни суд усљед примјене правила о прихватљивости ревизије није надлежан да мериторно одлучује

Европски суд за људска права (у даљем тексту: „Европски суд“), дана 15. фебруара 2024. године објавио је пресуду у предмету Багоје против Црне Горе (бр. представке 2890/21) којом је представку у дијелу неуједначене судске праксе прогласио прихватљивом и утврдио повреду члана 6 Европске конвенције о људским правима (у даљем тексту: „Конвенција“), док је одбио захтјев подносиоца представке за правично задовољење.

Подносилац представке, г-дин Златко Багоје, хрватски је држављанин који је у периоду од 3. октобра до 12. децембра 1991. године, током рата у бившој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, био заробљен у Центру за прихват заробљеника у Морињу (у даљем тексту: „Центар у Морињу“).

Правоснажном пресудом Основног суда у Подгорици, држава Црна Гора обавезана је да подносиоцу представке, на име накнаде нематеријалне штете, због претрпљених душевних и физичких болова, усљед повреде права личности, мучењем, нечовјечним и понижавајућим поступањем, током његовог боравка у Центру у Морињу, исплати износ од 9.199,77 €.

Након правоснажности наведене пресуде, подносилац представке покренуо је нови грађански поступак против државе Црне Горе, захтијевајући накнаду нематеријалне штете за претрпљене и будуће душевне болове због умањења опште животне активности, за претрпљене и будуће физичке болове и за претрпљени страх, у вези истог догађаја. У том поступку, пресудом Основног суда у Цетињу, подносиоцу представке досуђена је накнада нематеријалне штете по основу претрпљених и будућих душевних болова због умањења опште животне активности у проценту од 12%, док је тужба у дијелу који се односио на претрпљене и будуће физичке болове и претрпљени страх одбачена као недозвољена, јер је суд закључио да се ради о пресуђеној ствари (res iudicata). Наведена пресуда потврђена је од стране Вишег суда у Подгорици.

Врховни суд Црне Горе одбацио је као недозвољен приједлог подносиоца представке за дозволу ревизије против пресуде Вишег суда у Подгорици, са образложењем да вриједност предмета спора побијаног дијела правоснажне пресуде није прелазила износ од 4.000,00 €, док је Уставни суд Црне Горе одбацио уставну жалбу подносиоца представке као очигледно неосновану.

У представци коју је поднио Европском суду, г-дин Багоје притуживао се на неуједначену праксу домаћих судова у смислу чл. 6 Конвенције, наводећи да је само његова тужба у дијелу тужбеног захтјева који се односио на претрпљене и будуће физичке болове и претрпљени страх одбачена.

Влада Републике Хрватске умијешала се у предметни међународноправни спор и истакла да је дошло до повреде права подносиоца представке у смислу чл. 6 Конвенције, будући да је релевантна судска пракса била очигледно неуједначена без разумног оправдања, позивајући се на Извјештаје Европске комисије о напретку Црне Горе у процесу приступања Европској унији за 2021. и 2022. годину и Извјештај америчког State Department-а о људским правима у Црној Гори за 2021. годину.

Европски суд је најприје утврдио да предметна притужба није очигледно неоснована у смислу чл. 35 ст. 3 (а) Конвенције нити неприхватљива по било ком другом основу, те је исту прогласио прихватљивом.

Одлучујући о меритуму предметне притужбе, Европски суд је позивајући се на његову добро установљену праксу указао да се критеријум за процјену да ли противурјечне одлуке у сличним предметима од стране истог суда представљају повреду права на правично суђење које се гарантује чланом 6 став 1 Конвенције, састоји од утврђивања сљедећег: (1) да ли у релевантној судској пракси постоје „дубоко укоријењене и дуготрајне разлике“; (2) да ли је домаћим законодавством предвиђен механизам за превазилажење тих разлика; и (3) да ли се такав механизам примјењује, те уколико је примјењљив, који је ефекат његове примјене.

У конкретном предмету, Европски суд је примијетио да су у најмање четири слична предмета домаћи судови донијели одлуку у корист тужилаца и досудили им предметну накнаду штете, док су у најмање једанаест других, сличних предмета, укључујући и предмет подносиоца представке, домаћи судови одбацили тужбе у дијелу тужбеног захтјева који се односио на предметну накнаду штете. Европски суд је такође указао да произилази да је било укупно око 150 сличних предмета у којима је у коначном одлучено у корист тужилаца.

Надаље, Европски суд је констатовао да се националним законодавством предвиђа механизам за превазилажење неусклађености у поступцима пред другостепеним судовима, конкретно подношењем ревизије Врховном суду, али само уколико вриједност релевантног тужбеног захтјева прелази износ од 4.000,00 €. Тај Суд је примијетио да је барем у десет предмета, од којих је у свима вриједност релевантног тужбеног захтјева прелазила износ од 4.000,00 €, Врховни суд дозволио ревизију и укинуо пресуде Вишег суда, након чега су судови тужиоцима досудили предметну накнаду штете.

Приједлог подносиоца представке за дозволу ревизије одбачен је од стране Врховног суда, са образложењем да исти није испуњавао предвиђени законски критеријум (ratione valoris), јер вриједност релевантног тужбеног захтјева није прелазила износ од 4.000,00€. Европски суд је нашао да нема индиција да је Врховни суд тумачио и примјењивао критеријум прихватљивости у предмету подносиоца представке на произвољан начин, узимајући у обзир да је релевантна одредба довољно јасно формулисана и судску праксу Врховног суда по том питању. Међутим, Европски суд је указао да се механизам за правазилажење спорних неусклађености у одлукама другостепених судова не може примијенити у предмету подносиоца представке, имајући у виду чињеницу да Врховни суд усљед примјене правила о прихватљивости ratione valoris није био надлежан да мериторно испитује предмет подносиоца представке. У коначном, у одсуству механизма за отклањање неусклађености у примјени домаћег законодавства са којим је подносилац представке био суочен, Европски суд је утврдио повреду члана 6 Конвенције.

Уважавајући приговор Владе Црне Горе, Европски суд је одбио захтјев подносиоца представке за правично задовољење, имајући у виду да је исти поднесен након истека предвиђеног рока.

Преостале притужбе подносиоца представке, с позивом на чланове 6 и 14 Конвенције и члан 1 Протокола бр. 12 уз Конвенцију, које су се односиле на повреду права на приступ суду, дужину трајања другог грађанског поступка и дискриминацију, Европски суд је претходно прогласио неприхватљивима.

Предметна пресуда је коначна. Доступна је на веб страници Европског суда на енглеском језику, а након превода биће објављена на веб страници Канцеларије заступника Црне Горе пред Европским судом за људска права.